Bacaj smeće.
Peri zube.
Očisti cipele.
Poliži tanjir.
Plati račune.
Ugasi komp.
Bojkotuj gluposti.
Pojačaj muziku.
Kupaj se.
Uhvati autobus.
Ne kasni.
Izvetri gajbu.
Raširi veš.
Pišaj.
Spavaj.
Odjebi skotove do nemila i nedraga.
Igraj se.
Smori se.
Diši na nos.
Diši.
I samo diši.
I samo diši.
Duboko.
Prizemljeni fokus se izmestio bar dva stepenika iznad, bez da je stao na lakovane pomodarske cipelice sa mašnicom na štiklu, i posmatra. Svet.
I bačeno smeće.
I oprane zube.
I pobegli autobus.
I diše.
U krajevima usana uglavljena olovka 2B. Vreme poravnanja obično ide u korak za Vremenom čuda. I to odma sledeći nagaz. Olovkom na izdrljanom papiru na kom je s druge strane odštampana neka notorna glupost se povlači svega jedna linija.
Jedna je sasvim dovoljno.
Jedno je dovoljno.
Jedno je nekad i previše.
Kolonica levo i desno.
Kolonica za i protiv.
Kolonica puna i prazna sećanja.
Može biti i da se zove smisao i besmisao, samo ja te reči ne razumem.
Upišeš malo levo.
Upišeš malo desno.
Rotiraš papir.
Fokus.
I samo diši.
I samo diši.
Ne uzimaj drugima ono što im nikad nisi ni dao.
Ne daj sebi ono što ne možeš da nosiš u sećanju kao majka bebu u stomaku. Da miluješ s ljubavlju.
Ne viči tonom od kog se sopstveni ukusi za harmoniju raspadaju.
Ne kreiraj ono što ne bi voleo da jednog dana negde nosi tvoje ime. Ispod. Sitno.
Trči samo toliko koliko tvoj dah može.
Sve ostalo je odraz čistog hira.
I trčanje trke koja ide u desnu kolonicu.
Brisanje.
Muzička podloga.
Nills Petter Molvaer
Only these things count.
Post je objavljen 04.05.2007. u 22:42 sati.