Do rata,do agresije Srbije i Crne Gore na Bosnu i Hercegovinu,zivjela sam u Sarajevu.U Sarajevo sam,
iz Zenice u kojoj sam rodjena 1970.godine,dosla poslije moje udaje.
Suprug mi je radio u Vogosci,u"UNIS-u",a ja sam kao medicinska sestra radila u Bolnici Kosevo.Zivjeli smo u Sarajevu kao podstanari sa bebom,sinom rodjenim u avgustu 1991.godine.Suprug mi je rodjen
u Vogosci 1963.godine.Od njega sam bila mladja sest godina.
Nekoliko mjeseci prije agresije na BiH,u Sarajevu,posebno u njegovim predgradjima,zivot je bio nesiguran.Srbe je naoruzavala JNA.JNA i Srbi su izazivali sukobe,pucali,ubijali iz zasjeda,posebno u naseljima Bosnjaka izmedju Sarajeva i Vogosce.
Na Trebevicu,planini iznad samog Sarajeva,pobili su posadu vucne zicare.Vec polovinom marta suprug mi je prestao ici u Vogoscu na posao u tvornicu"UNIS".Plasili smo se vecih sukoba,pa i rata koji se izmedju Srbije i Hrvatske vodio od ljeta 1991.godine.
Pocetkom aprila 1992.godine,bosanski Srbi,sa kojima se udruzila JNA sa svojim oruzjem,poceli su napadati Sarajevo sa Pala i sa Trebevica.To je bio pocetak agresije koja je zahvatila cijelu BiH.
U Sarajevu su Srbi postavili svoje barikade i otpoceli sukob sa nasom teritorijalnom odbranom.Rat je u pravom smislu rijeci bjesnio u aprilu,maju,junu 1992.godine.
Posto nam vise nije bilo sigurno u Sarajevu sa nasom malom bebom,muz i ja smo se dogovorili da se nekako sa sinom prebacim u Kiseljak,odakle bih mojima u Zenicu...Sarajevo je bilo blokirano,Srbi su oko Ilidze,Lukavice,Vogosce,Ilijasa vec bili uspostavili ratne linije i svoje punktove,tako da izlaz iz Sarajeva nije bio moguc.
Prijatelj moga supruga,Slobodan Simic,saznao je da se majke sa malom djecom mogu evakuirati iz Sarajeva,ako se neki ljudi iz DJECIJE AMBASADE potplate...Pristali smo i za 2000 DM smo dobili mjesto u konvoju preko Ilidze.Dobila sam licnu kartu na ime LIDIJA GOLDBAHER i ukrcala sam se sa sinom u autobus.Bilo je to u utorak,30.juna 1992.godine.
Iz Sarajeva smo dosli na podrucje opcine Ilidza.Sve je proslo dobro na Ilidzi.Pregledala nas je srpska vojna policija i autobus je krenuo sa Ilidze,ali na izlazu iz Ilidze zaustavili su nas rezervisti u starim uniformama JNA i naredili nam svima da izadjemo.Ponovo su nas legitimisali i meni oduzeli licnu kartu i papire.Pokusala me je zastititi jedna Hrvatica i molila ih da me puste,ali jedan od trojice rezervista,u kome sam prepoznala MISU BAJICA-CRNOGORCA koji je zivio u Sarajevu,blizu nase kuce,jako ju je osamario nekoliko puta,oborivsi je na zemlju...
Kada se zena pridigla,dozvolili su ostalima da udju u autobus i da nastave put,a mene i sina su uveli u svoje vozilo i odveli u njihovu policiju na Ilidzi,gdje su me vise sati ispitivali.Tu,u policiji smo nocili,a sutra,veoma rano su nas probudili i odvezli preko planina i suma u Vogoscu.Vozili smo se dugo.Nisam sigurna,ali mislim da smo prosli pored Pala.
U Vogosci su nas uveli u restoran"KONTIKI"KOD"SONJE".Beba mi je jako plakala pa mi je jedan od rezervista-cetnika psovao balijsku mater,prijetivsi da ce mi dijete"omlatiti"o zid ako ga ne usutkam.
"DIJETE JE JAKO PLAKALO,GOTOVO VRISTALO..."
Zatvorili su me sa bebom u jednu sobu na spratu tog restorana.U sobi,u ormaru je bila muska garderoba,odjeca,cipele,torba.Tu je vec bio neko od muskaraca.
Nakon sat i po otvorila su se vrata sobe i u sobu su upala dvojica cetnika sa jednom zenom.Rekli su mi da dijete predam toj zeni i da podjem sa njima.Bila sam jako uplasena.Gotovo sam zanijemila.
Nisam znala kako da reagujem.Nisam znala sta hoce od mene,da li me vode na ispitivanje,koliko cu ostati,STA CE MI BITI SA DJETETOM...Smirivala sam samu sebe,nadajuci se da mi djetetu nece nista uciniti,da ce ga zena samo pricuvati,dok me budu ispitivali.DIJETE JE JAKO PLAKALO,GOTOVO VRISTALO,kada ga je uzela ona zena.Trazila mi je da djetetove stvari izvadim iz torbe i da joj ih dam.
Ucinila sam to,misleci da ce ga mozda presvuci,ako se duze zadrzim.
Zena je onda otisla sa djetetom,a mene su odveli u susjednu sobu.U sobi su bila dvojica uniformisanih ljudi,starih oko 35-40 godina.Sa njima je bila i jedna zena sa pisacom masinom koju su oslovljavali sa
"DZEKI".Tu su me dugo ispitivali.Nudili su mi cigarete i alkohol.Nisu me tukli,ali su me vrijedjali,stalno mi govoreci da bjezim u Zenicu,da su u Zenici balije,da cemo svi biti pobijeni ako se ne pokorimo srpskoj vlasti.Govorili su lose o bosnjackim politicarima,a hvalili Slobodana Milosevica.Trazili su da im kazem zasto idem u Zenicu,da li mi je suprug u Teritorijalnoj odbrani u Sarajevu,u Patriotskoj ligi,ko nam dolazi,da li suprug ima oruzje,ko su mu rodjaci...
Pitali su koga imam u Zenici,da li mi je rodjak neki politicar Salcinovic?Rekla sam da ga i ne poznajem,a jedan od isljednika se izderao na mene rijecima:"SASTAVIT CEMO VAS BALINKURO OBOJE,I TO VRLO BRZO,PA CES DRUGU PJESMU PJEVATI."
Nakon ispitivanja,koje je trajalo skoro dva sata,reki su mi da nisu zadovoljni sa mnom,da sam im sve lagala i da sam opasna zvjerka.Vratili su me poslije u sobu u koju su me bili doveli.U sobi nije bilo nikoga,ali je drugacije izgledala no ranije.Na jednom od dva lezaja bio je prebacen vojnicki,oficirski sako JNA.Na ramenima su bile prisivene naramenice-epolete,zuta opsivena traka sa jednom zvjezdicom iznutra.
"PLAKALA SAM I MOLILA IH DA MI VRATE DIJETE"
Spustila sam se na jedan od lezaja.Bila sam skrhana od saslusanja,umorna,no nisam legla,scucurila
sam se u uglu i cekala.Nakon nepun sat vremena ponovo su dosli po mene i odveli me na ispitivanje.
Sada su bila samo dva nova muskarca.Sve su me isto ispitivali,podvlaceci da sam spijunka i da imaju dokaze njihovih spijuna.Pruzili su mi jedan papir i rekli da su tu napisani dokazi o mom spijunskom radu.Kada sam pogledala papir vidjela sam da je to bilo jedno porodicno,obicno pismo na engleskom jeziku.Citala sam ga letimicno,jer sam solidno poznavala engleski jezik.Onda su mi ga oteli i pitali me da li govorim engleski jezik?Rekla sam im da imam solidno znanje.Pitali su me dalje koliko je to znanje?Odgovorila sam da citam,pisem i da sam sposobna obavljati konverzaciju.Na to su se nasmijali,
govoreci mi da su to oni sve znali,ali da su me samo kusali.Brzo poslije toga,vratili su me u sobu i rekli da mi je dijete na sigurnom,te da samo od mene zavisi kada ce i njemu i meni biti dobro.PLAKALA SAM I MOLILA IH DA MI VRATE DIJETE,ali su mi rekli da je djetetu bolje kod one zene nego sa mnom,
jer sam ja zatvorenica."BUDI SRETNA STO TE NECEMO VODITI U BUNKER KAO I OSTALE...",rekao mi je jedan od njih,a onda su zatvorili i zakljucali vrata sobe.Ostala sam zakljucana u sobi.Pogledala sam kroz prozor.Vani je padala kisa,a ispod prozora su setala dvojica naoruzanih vojnika...
Post je objavljen 27.04.2007. u 13:03 sati.