...jer da je tamo ostala, to više ne bi bio raj! To kaže Zlatko Krilić...
Moj svakodnevni put na posao uključuje i, već vrlo vješto, manevriranje oko rupa i zakrpa na Baštiijanovoj. No, konačno je i ta ulica došla na red za "face lifting". Baš mi je drago...ili nije? Sad moram sve naokolo jezditi, a to uključuje i uvijek zakrčenu Zagrebačku aveniju s 3 trake!!! Sve je dobro bilo prošli tjedan, kad je valjda 30-ak % ljudi bilo još na godišnjem (blago njima!), vidjet ćemo idući tjedan!
Tako sam neki dan vidjela često viđanu scenu: čovijek vodi svog beagle-likog psa u šetnju, u lijevoj ruci je povodnik, a u desnoj - šiba!!!Bila je to sasvim lijepa, od lišća očišćena, uredna vrbova šiba, ali kaj će mu??? Pa šeta psa! Ne mogu ni zamisliti kako izgleda upotreba šibe, da li je koristi za odgoj svog ili tuđih pasa? Svejedno joj tu nije mjesto!Ako nije u stanju odgojiti životinju (koja je ionako oličenje svog vlasnika), onda bi trebalo njega malo šibom!
Da stvar bude još gora, viđam ja i ljude sa svojom mladunčadi u šetnji u društvu šibe! Pa ni krave se ne izvodi sa šibom, a ja to znam iz vlastitog iskustva. Ja jako volim selo, pa sam kao mala često provodila tmo po nekoliko dana. Znatiželjna, kakva jesam, sve sam htjela znati i probati...kako se muze krava, kako je se vodi na pašu...ali nisu mi u ruke stavili šibu! Sve se da odgojiti na lijep način, za ljubimce je dovoljno smotati novine ili djecu malo po guzi, ako ne ide drugačije.A i djeca i životinje to shvate kao uvredu bez obzira na snagu udarca.Bit je u smislu kazne: dati do znanja da se TO NE SMIJE! ...a mom je Janku bilo grozno kad bih mu rekla da se sramim kako se ponašao ili bi cvao kad bih mu rekla da sam ponosna! Ekstrem je bio ignoriranje, jer sam ljuta i neču ga ni gledati, a on bi me pratio s riječima: "Nemoj me ne gledat!" Bilo mi je teško, ali uvijek je teže lupiti, bar meni!
Ja nikad nisam dobila šibom, samo tu i tamo po riti od tate ili mame, ali krajnost je bio moj rođak. On i ja smo išli skupa u razred, bio je loš đak i često sam mu pomagala oko matematike ili engleskog. Njega je mama tukla koprivama po golim nogama! Tko i zašto zaslužuje takvu kaznu? Nikad nije saznao da ja znam, ali sam se uvijek nadala da mu mama nakon toga ima jednako crvene inatečene ruko od kopriva!
Nisam za to da se djeca ili životinje tuku, ali malo po guzi ne škodi. Znam, eto, neke roditelje kod kojih ne znam bih li nalupala njih ili djecu. Kakvi će to ljudi biti kad već sad seru roditeljima poglavi, a ovi se smješkaju kao da je to u redu. Isprika je: "A kaj da napravim? Ja više jednostavno nemam snage!" Trebalo je biti dosljedan u zabranama i strpljiv u provođenju pravila, nije ni sad kasno...Reda mora biti jer djeca vole red, vole okvire u kojim se kreću...ko kad im date veliki papir da nešto narišu...gube se, lakše im je s manjim, mogu ga sagledati. Nisu ni mmoji zlatni, ali sam zadovoljna i ne znaju kaj je šiba!...ono od čega rade "lukove i strijele", ono od čega se pletu košare?
Možda nekom nije po volji ovo moje uspoređivanje odgoja djece i ljubimaca, ali vjerujte, to je jako slično, ako ne i isto. Doduše, djetetu možete i kasnije objasniti da mu to nije bilo lijepo, a životinju ne možete kazniti retroaktivno jer ne zna zašto je kažnjena.
Imate li u kući nekog tko ide u 6. razred, u čitanci za hrvatski ima taj ulomak iz knjige Zlatka Krilića. Duhovit je i zbog načina na koji taj pisac piše, a i zbog istine u tekstu...a za one koji nemaju...pogled na odgoj očima 10-godišnjaka.
Zlatko Krilić
ZAŠTO MENE SVI ODGAJAJU
Uvijek me zanimalo što se skriva iza riječi odgoj. Što zapravo ona znači?
Odgoj?
Često sam slušao starije kako je izgovaraju, ali nikada nisam uspio dobiti točan odgovor na pitanja o njezinu značenju. Nitko nije znao ili nije htio priznati da zna.
Nedavno sam, na žalost, saznao.
Tog smo se dana Marko i ja igrali lovaca. Lutali smo nepreglednim stepama i neprohodnim džunglama sa spremnim puškama. Lovili smo sve što se micalo. Već smo ulovili tri tigra i jednog lava kad je, bez ikakva razloga, prsnulo staklo na prozoru kuće susjede Ivanke.
- Tko je to učinio? - izjurila je susjeda iz kuće.
- Ja... - priznao je Marko.
Nije ništa drugo ni mogao jer nas je obojicu držala za uši.
- Nismo htjeli razbiti vaš prozor - promucao sam. - Nismo njega gađali.
- Nego?
- Gađao sam vašu mačku na prozoru - reče Marko.
Na to je pobjesnjela. Opalila je Marku ćušku. Htjela je i meni, ali je promašila.
- Kako ste neodgojeni! - vikala je za nama. - Reći ću to vašim roditeljima.
Navečer sam, skriven iza zgrade, slušao kako Markov tata odgaja mog prijatelja. Tako ga je odgajao da se Markov plač čuo tri ulice dalje, a sutradan je bio pun masnica. Kao da ga je netko poprskao tintom, sav je bio plav.
Odgajati, dakle, znači tući. Odgojiti je ljepši izraz za isprebijati.
Od tada sažaljevam dečka zakojeg mi kažu:
- Vidiš kako je on lijepo odgojen!
Odmah tražim masnice po njegovu licu.
Jadnik. Tako mlad, a već tako odgojen.
- I ti bi trebao biti kao on - govore mi pokazujući pristojne, odgojene dečke.
- Neću nikada, obećajem! - odmah se uplašim. - Neću nikada biti kao on, samo me nemojte tući.
Zašto djecu tuku kad nešto skrive, a odrasle ne?
Kad je moj ujak razbio vazu, mama je samo rekla: - Pazi malo!
Da se to meni dogodilo, bilo bi drukčije, zato sam i rekao mami:
- Sad ga istuci!
- Koga?
- Ujaka.
- Zašto?
- Zato što bi mene za istu stvar istukla.
- On je već odrastao.
- Baš zato! Odrastao je pa može bolje paziti.
- Ima mali pravo - nasmije se ujak. - Istuci me.
Mama se samo smijala i nije ga istukla.
- To nije pošteno - rekoh.
- Joj, ti pričaš o batinama kao da te ja svaki dan tučem - rekla je mama.
- Ti ne - rekao sam i pogledao svoja dva starija brata. Darka i Željka.
U našoj kući odgoj je tekao uvijek istim redom. Uvijek je bilo ovako: Ja bih nešto napravio, bilo što, ali nešto zbog čega bi me mama trebala odgajati. Ona bi uzela šibu i krenula prema meni.
- Ne čini to - govorio sam joj povlačeći se prema kutu. - Kasnije će ti biti žao, znam ja.
- Već sada mi je žao, ali moram - i dalje se prijeteći približavala.
- Ma, ne moraš...
- Moram.
- Nemoj, molim te. - Bio sam u kutu i više se nisam imao kamo povući.
U posljednjem trenutku, uvijek u posljednjem trenutku, dok se već dizala ruka sa šibom, odnekud bi se pojavila moja baka. Voljena baka. Pojavila bi se kao dobra vila.
- Nemoj ga - rekla bi baka.
Mama bi se na trenutak okrenula da baki objasni kako ipak mora, a meni je to bilo dovoljno da pobjegnem u dvorište.
Tu bi me uvijek uhvatila ona dvojica, Darko i Željko.
- Balonja, što si opet napravio? -rekli bi i na brzinu me temeljito odgojili.
Onda bih ja, plačući, otišao u kuću i rekao mami da su me oni istukli.
Onda bi mama istukla njih zato što su istukli mene.
Onda bi oni istukli mene zato što sam rekao mami da su me istukli, pa je ona zbog toga istukla njih.
Onda bih ja rekao mami da su oni istukli mene zato što je ona istukla njih zbog toga što su oni istukli mene, pa bi ih mama istukla.
Onda bi oni opet mene...
Ja bih onda opet...
Pa bi mama njih opet...
Pa bi oni...
Pa bih ja...
Pa bi mama...
Tako smo se cijele dane odgajali. To bi trajalo toliko dugo dok se svi nismo umorili, ili dok se Darko i Željko ne bi počeli međusobno odgajati, ili dok mi mama ne bi priprijetila što tužakam.
Ponekad sam bio toliko odgojen da sam jedva hodao.
Na žalost, nisu me odgajala samo braća.
Jednom me na igralištu iza škole izodgajao jedan dečko iz petog razreda. Ja sam to rekao Darku i Željku, pa su oni za vrijeme odmora odgojili njega.
I u našem se razredu vrlo često međusobno bavimo odgojem, a i neki nas nastavnici ponekad odgajaju.
- Batina je izašla iz raja! - kažu stariji. Ja im vjerujem.
Naravno da je batina izašla iz raja. Jer, da je tamo ostala, to više ne bi bio raj.
Post je objavljen 15.04.2007. u 16:25 sati.