Marketing
Strah
Ovo je bia još jedan poprilično gadan dan za mene.Opet me pukla inspiracija da napišen jedan uvrnuti post ka šta san prije pisala o tome kako se neka krv cidila po meni i kako mi stara nije imala oči.E pa sad mogu reć da ću napisat nešto na isti kalup.Ae,pa krenimo.
2 sata iza ponoć.Ja nemogu spavat.Vrtin se po krevetu.Nikako zaspat.Noge su mi se uznojile.A ruke su mi hladne.Lito je.I strah me.Uzimam u ruke mobitel,tu sotonsku napravu.I pogledam dobro.Jedna poruka primljena.Čitam je.Nemam taj broj.Piše:"Donit ću ti.Dođi ispred spomenika za po ure."Skontam da poruka nije bila namjenjena meni.I nastavim se poput praseta koprcat po krevetu.I ponovno uzmem mobitel i čitam poruku.Ponavljam u sebi broj i brzo ga naučim na pamet.Oblačim se.Nisam normalna,ali otključavam vrata i izlazim vanka.Bilo je 2 i 45.Ma briga me za poruku.Taj neko je već otiša.I tako sam se prošetala po mulu.I na dnu ulice,kraj spomenika sinjam čovika sa tamnom kapuljačom.Strah me prožme.Ista stvar.Stajao je.Nisam mu vidjela lice.Samo su mu se oči ljeskale na mjesečini.Bile su mutne.Pružio mi je crnu kesu od smeća.Okrenem se i pogledam oko sebe.Nema nikoga.Uzmem kesu.On se nasmješi i pođe dalje.Pomislim-Hm... dobar tip,dobra guza.Nasmijem se.Ostavim kesu na zidu i ne gledajući što je u njoj.Zazvoni mi mobitel.Sigurno tuka Beti-biće nemože spavat.Javim se.Broj je nepoznat.Sa druge strane se čuje:Uzmi jebenu kesu!Mobitel mi padne ne pod.Nisam htjela gledat unutra.Zgrabila sam mobitel.Bilo me se strah okrenuti.Uzmen kesu i trčin koliko god me noge nose.Nisam pala...bar ne ovaj put!
Dolazin doma i stavljan kesu na krevet.Otvaram je.Unutra je keramička beba.Prekrasne porculansko-bijele puti sa jarko crvenim usnama i ogromnim očima.Ne razumin.I tako je stavim ispred sebe i poromatram je cijelu večer.Uzmem je i bacim na drugi krevet.Glupost!Na pod padne nekakav papir.I pročitam ga."Od ovoga trenutka tvoj život visi na koncu.Svaka sekunda,minuta ti je važna.Sat je predragocijen.U roku od uru vrimena moraš učiniti slijedeće: Vrati se na misto di ti je dana lutka.Pitaj tipa za tajni prolaz i pokazat će ti šta dalje.Zatim čekaj ispred dizala.Uzmi ključ koji se nalazi u zemlji biljke kraj stola.Dalje ćeš se snaći."Ajme,ne opet!!!!Uhvatin se za glavu.Živci mi titraju.Tresem se.Otvaram ormarić kraj televizije.Tu stoji najbolji Amaro.Potegnen dobra dva gutljaja.Navre mi vručina u facu.Izlazin iz kuće.Ovaj put mater i ćaću zaključavan jer nikome više ne virujen.Nosin lutku u desnoj ruci,a mobitel u livoj.Stojin doli isprid.Dolazi opet isti lik.Sada bez kapuljače.Obrijana glava,bar code na vratu.Iden za njin,i nećete virovat ali mu gledan u šupak.I u jednom trenu on se okrene i zalipi mi šamarčinu.Krv mi krene na usta.Izgubila sam svijest.U jednom momentu se dižem.Otvaram oči.Snažna svjetlost me doslovno uništava.Oči su mi polukrvave.Iman ogromne rane ne nogama,strgan mi je moj najdraži lančić u obliku slonovske kljove.Poderana mi je majica.Soba je puna ogledala.U zrcalu vidim svoj odraz.Ne,ne,ne...To nisan ja...Lice mi je krvavo.Boli me svaka kost.Ruke su mi vezane za plafon,a noge za pod.Željeznim okovima.Preko puta mene stoji čovjek,odjeven u bijelo.Lokva krvi je na podu oko mene.Boli me sve.Svaki mišić trpi preveliku bol.I kad sam disala tako glasno,on prilazi i pita me.Misliš li da ti je ovo trebalo? Ne- odgovaram.Samo iskašljavam ogromne grumene krvi.Pusti je-rekao je jednome od svojih.Pala sam na pod.On me uzeo i dignuo.Zaprljala sam mu odjelo.Nisam mu vidjela lice.Držao me za struk i rekao: (...) U tom trenutku čujem nešto.Trznem se i shvatim da je sve san.Pao mi je poster na glavu.U lijevoj ruci je stajao mobitel.Poruke nije bilo.
Znan da van nije bilo lako ovo čitat,ali chill out :)
Post je objavljen 28.03.2007. u 16:41 sati.