Kada jednom odeš daleko od mene i kada više neću znati za tebe, plakat ću tiho, teše skroz dok moje srce diše. Tražit ću te kao što te i sada tražim, u besanim noćima, sanjam te u svojim snovima. No tebe nema. Ti si daleko od mene. Često se pitam ima li šanse za nas dvoje i nadam se duboko u sebi da nije kasno. Osjećam se kao prosjak što za ljubav molim i naša me ljubav boli, ali varam samu sebe i mislim, ma tu je kraj mene. Često misliš da sam pametna, lijepa, mlada . . .Ali zašto onda ponekad dopuštaš da ja patim. Svi pričaju čovjek jednom gubi sve. Kad je tako ja ću gubiti zbog tebe. Ako me ipak ostaviš, molim te sjeti se da sam te najviše od svega voljela a onda se vrati i pokupi sve što je tvoje jer nikad više kao nekad ne ćemo biti nas dvoje. Kada te budu za mene pitali reci tada u ime naše stare ljubavi i našeg sna da si me bar malo volio. Jednom ćeš mi oprostiti što sam tebe zavoljela, što sam tvoje usne ljubila i što sam te sanjala. I sada kada ovo pišem mislim da me duša boli i peče. Sve ovo oprosti 16-godišnjakinji koja te puno voli. I na kraju lijepo je voljeti, otvoriti srce, dati srce ali nikad ne moliti. Ali ako te nekad izgubim istinu će moje srce znati. Samo ću te pitati što ti ona znači?
Post je objavljen 15.03.2007. u 18:47 sati.