Do Niša je put OK, a onda Sićevačka klisura usporava stvari, doduše tuneli su prošireni, a asfalt nov, tako da sada ispunjava minimum potrebnih uslova za saobraćaj motornih vozila. Već u tom delu planete se rađa jedan fenomen, a to su polja kesa (i po koja plastična flaša). Granicu prolazimo bez problema. Na prvi pogled jedini znak da je Bugarska ušla u EU je onaj koji stoji na graničnom prelazu. Put do Sofije je grozan, asfalt izbrazdan, a sa strane se povremeno ukazuju polja kesa po kojima pasu rage i krave (možda tako daju mleko odmah u PVC pakovanju). Predgrađe Sofije kroz koje se prolazi je karton city, nalik beogradskom, samo što je kod nas na 500m od Hyatt-a. Još jedno od obeležja Bugarske su vrlo čudni spomenici, npr. ogromni čelični konj pored puta usred nedođije ili neki tip nalik na Džebedaju Springfilda pored benzinske stanice. Sve u svemu posle manje od 8h puta stižemo u hotel. Hotel je u podnožju planine Pirin u sred divljine, što je ispostavilo se mnogo bolje nego da smo bili u samom mestu Bansko koje je jedno ogromno gradilište prepuno turista i mehana. Hotel je nov, lep, funkcionalan,usluga odlična. Svaki dan nam je bio gotovo isti: ustajanje, obilan doručak na bazi švedskog stola, odlazak na skijanje (15 minuta autobusom, pa 15 minuta gondolom, pa 15 minuta žičarom i dolaziš na 2560m nadmorske visine), skijanje do 16:15, odlazak u hotel, večera (preobilna), kuliranje 1h, odlazak u spa centar do 21h, a posle toga kuglanje i pivo ili samo pivo. Savršen odmor. Radovao sam se svakoj dnevnoj aktivnosti. Nisam pomislio ni na trenutak na posao ili na situaciju u Srbiji. Naučio sam da plivam delfin i usavršio curving tehniku skijanja. Skijaške staze su pripremljene savršeno, žičare nove, brze, udobne i lake za korišćenje, austrijske. U spa centru smo mogli slobodno da koristimo bazene, teretanu, solarijum, tursko kupatilo, aroma kupatilo, dve vrste sauna, ležaljke od toplog kamena, što je gotovo neutralisalo upale mišića od skijanja. U povratku smo svratili u centar Sofije, za koji ne bi znali da je centar da nam to nisu rekli pandur, taksista i starija gospođa. Ono što smo videli je poprilično bezveze, ali verujem da nismo videli sve. Sveopšti utisak je da je velika bruka što još uvek nismo u EU, jer imamo mnogo bolje uslove za to od Bugarske. Jedina je razlika što kod nas oko 50% ljudi pati od teških psihičkih oboljenja.
Post je objavljen 12.03.2007. u 13:58 sati.