Jednoga dana, dok je Sakyamuni sjedio uz bunar u vrtu, njegove se oči udubiše duboko u nj...
- Upomoć! pomozite mi strašno patim!
- Ovaj čovjek mora da je tokom svog života bio jako zao kad toliko pati u paklu.
- Sve što je kroz cijeli život činio bila su samo ubojstva i pljačke, i to sa takvom razuzdanošću da mu ništa nije bilo odveć zlo za počiniti. Ali, je li učinio barem jedno dobro djelo?
- Ah, da! Jednom kad je mogao zgaziti pauka, na trenutak ga je obuzelo sažaljenje i poštedio mu je život. Naravno, to je samo mala stvar, ali ipak, to je jedno dobro djelo...
- U redu, neka ga onda ovaj pauk spasi od patnje u toj jami...
- Hej! Neka paukova nit spušta se odozgo.
- Hej! Mičite se odatle! Ova nit je samo za mene. Više se ne možete gore uspeti.
- Bitange jedne! Puknut će nastavite li se penjati.
- U redu sami ste to tražili!
- He, he... - Prereže on nit iza njega i oni popadaše.
- Zatim nit pukne i njemu: - Upomoć, upomoć, ne ostavljajte me ovdje!
Što više ljubavi dajete, više je imate. Što više dijelite svoju sreću s drugima, više je imate za sebe. Zlikovac iz pakla to nije shvatio tako da je i ono malo dobra što ga je za života učinio bilo uzalud.
Post je objavljen 03.03.2007. u 01:41 sati.