«Premalo cijeniš svoju kožu»,rekao sam joj.
«Samo sam uviđavna» stigao je trenutni, i rekao bih unaprijed pripremljeni, odgovor. Izgovor. Samozavaravanje.
U mojim uzdignutim obrvama pročitala je repliku i prije nego je izgovorena. «Uviđavnost, kao i svaki oblik ophođenja, ima svoje mjesto, vrijeme i mjeru. Draga moja, tvoja uviđavnost je već odavno prekoračila ovako zadane okvire. Tvoja uviđavnost zove se «uklanjanje s puta», «skrivanje od drugih», a zapravo «skrivanje od same sebe». Tvoja uviđavnost ponekad druge učini negativcima i protiv tvoje namjere i volje.»
«Ma nije istina..»
«Nije? A što jest istina? Želiš li se i dalje zavaravati mogu ti servirati i neke druge «istine». Neke će te umiriti, druge će zaboljeti, no nijedna neće dotaknuti ono što uistinu nosiš u srcu.»
«Ako tako gledaš...»
«A kako da gledam? Boljelo je i mene, znaš. Boljelo je tog jutra i udaralo sa svih strana budeći bijes u nemoći. Za takvo tvoje ponašanje tražio sam razloge u sebi. Svaki tvoj (njen, njihov) bijeg bio je moj poraz. Uviđavnost? Budi uviđavna i drugi put pa reci kad boli. Nemoj šutjeti, već kaži «pomozi». I misli tako.»
Post je objavljen 26.02.2007. u 11:07 sati.