Moji sni mi je predala štafetu i ja sad to pokušavan ukomponirat u 5 smislenih ili besmislenih stvari, kako van draže.
1. Pošto san rođena na dan kad je Vođa Svih Naših Naroda I Narodnosti umra, drugarica iz razreda (IV. e) me nagovarala da to rećen drugarici (oliti učiteljici kako van draže) jer da je to iznimno važno i da možda buden pohvaljena. (čisto informativno-već se zaratilo) Ja san se danima mislila i mislila i ne znan ni sama koji mi je vrag bija pa da se nisan posavjetovala o tome s mamon i taton. Ova me nagovarala i nagovarala i gurala me i tirala. Napokon san se odlučila. Sidila san u zadnjoj klupi i dugo san i ponosno koračala prema drugarici pa san joj šapnila na uvo (ipak me bilo malo sram) „Drugarice, ja san se rodila na isti dan kad je Tito umra!“ Ona je bila komunista (sva srića) tako da me milo pogledala i rekla „Bravo! Aj se sad vrati na misto.“ Meni i toj šta me nagovarala je danima bilo čudno kako me nije pohvalila isprid ciloga razreda.
2. Kroz pubertet san bila malo konjskoga pogleda šta se tiče muzike. Nisan priznavala nikoga i ništa ka Đoleta. On je bija moja muza. Tako su me mama i tata u prvon srednje odlučili odvest na koncert u Maribor i radi toga nisan išla u školu jedan dan. To in (uz još brdo stvari) neću nikad zaboravit. A kad san bila jedan put u Beogradu u drugon srednje tata me pita di bi ja tila ić (jer san ka bila zadnji put prije rata, a moš mislit šta se dobro sićan svega toga), a ja san rekla da oću u Novi sad u Đoleta. I odveja me. Lupala san mu (to Đoletu) i zvonila na vrata. Kad se na parlafon omilija glasić „Ko je?“, ja san samouvjereno rekla „ta i ta iz Splita. Došla san posjetit barba Đoleta.“ Ka da smo skupa ovce čuvali. Međutim Mađarica, pomoćnica mi je rekla da barba Đole radi u šufitu, da piše i da ne voli kad ga se ometa, ali mi je svejedno otvorila vrata i prošetala me po dvorištu, ateljeu i mistu di prima novinare, a Olivera je bila u spizi (tako je Mađarica rekla). A kad san bila na koncertu u Zagrebu izbeštimala san mu sve po spisku samo da se ne bi rasplakala i nije mi pomoglo.
3. Nisan reprezentativna, ali nisan ni rugoba, a isto mi je poseban gušt kad me stari zajebaje pa mi govori „Evo te već neko vrime gledan i cilo vrime se pitan na koga moš bit tako ružna!!! U mojoj su familji svi lipi, a i u materinoj ti. Ma ko zna čigova si ti.....“ Ili kad mami govori dovoljno glasno da ga i ja čujen „Ma kako si mogla reć da mene voliš više nego nju? Nemoj da te ona čuje....“ To ona san, naravski, ja i to mater, naravski, nije izgovorila. I puno takvih sličnih „nevinih“ stvarčica. Dobra smo i složna familja u kojoj guštan.
4. Inače nije baš da san žvelta činit kućanske poslove, ali šta se mora-mora se. Ali mi je nekako najnajmrže usisavat ili mest. Zato šta onda tribaš svaku stolicu maknit i očistit joj noge, svaki stol i stolić (iman ih doduše samo dva) pomaknit da skupiš sve kako triba, zavlačit se ispod kauča i kredenaca, maknit sve šta ti stoji na putu pa to opet vratit, maknit svaku zalutalu postolu i po mogućnosti je spremit u ormar za postole........ A kad pereš pjate onda pereš pjate, stojiš di jesi i ne mrdaš dok ne obaviš posal. Pogotovo je lipo ako imaš makinju. Onda moš i zaurlat „Mama, molin te mi dodaj ako ima još koja ćikara, pogledaj po malome stolu, a i velikome....“
5. Dok smo imali brod (7m) ja i par ljudi smo se jedno lito odlučili malo điravat Split-Pelješac. Krenili smo u sedmi misec, sritno stigli, brod je bija vezan tamo i u deveti smo se misec laganini uputili nazad. Negdi oko Dubovice na Hvaru nan se ugasija motor jer je nestalo goriva šta san ja ka „stari morski vuk“ (moš mislit) tribala predvidit! Ali san ja „pametno“ računala da ima još goriva koliko ti srcu drago! E onda su nas neki Česi (fala in) odvukli u Dubovicu di nan je jedan čovik (fala in) pomoga izbacit zrak iz dovoda nedovoda, ne znan ni sama više kako to točno ide pa smo nalili gorivo i nakon mukotrpnog posla sutradan upalili motor i odmakli se do Paklenjaka, točnije do Vlake di smo u Pjerina (znat će neki možda taj raj mali) kušali sve moguće domaće rakije (rogač, smokva....mmmmm) i lazanje od povrća. U međuvremenu smo iskrcali Miloga na Hvar jer je mora doma na ispit. Sutradan smo tili malo pičit oko Paklenjaka međutim je na južnoj strani Paklenjaka počeja dimit brod. Da je Mili bija tu, ne bi me bilo toliko straj, a ovako-ajme meni! A šta san se onda usrala! Stari je reka „kako si se uvukla tako se izvlači-moraš se naučit, ja ti ne dolazin. Sutradan san se uputila put Splita (je da smo imali jidra, ali jebeš jidra kad jedina ja znan nešto o tome (i to vrlo malo) od cile posade). Do Splita san izila ne samo nokte i zanoktice nego i po prstiju! Sritno smo stigli. Ispostavilo se da s pumpon od vode nešto nije bilo kako triba. Ne volin o tome puno pričat.
Eto ga na, gotova san, ispunila san kvotu, mogla bi bila ja još, ali nema smisla, kvota je kvota.
Štafetu predajen smilecoconut. Piši poletušo moja!
Guštirajte!
Post je objavljen 06.02.2007. u 15:24 sati.