Marketing
BU!
Bilo je to jednog dana...Digla san se u 6:34 i uzela torbu sa knjgama.Torba se otvorila i sve su knjige popadale po podu.Zatreslo se sve.Gledam u pod i ne vidim knjige.Vanka je mračno i tmurno.Nekakav je pritisak u zraku.Ništa.Nastavljam tražiti knjige po podu.Skupim samo par bilježnica i uletim u zahod.Uzimam pogrešnu četkicu za zube i to shvaćam tek kad ih operem.Umijam se hladnom vodom.Glava me na jedan put užasno zaboli.Toliko da mi se snažno zamanta.Sjednem na wc školjku.Iznad sebe čujem nekakvo tapkanje.Pomislila sam da je to kiša.Digla sam se polako.Obukla gaće i majicu,navukla čarape i nataknula starke.Počešljala kosu i stavila maskare da mi dobro otvori oke.Izašavši iz wc-a odlazim u kuhinju i ugledam mater kako mi priprema sendvič od kulena i luka!Promatram je tako par sekundi i pokušavam joj objasniti kako ja to mrzim jesti i kako mi se od toga povrača.Polako se okrene.Nije imala oči.Skamenila sam se.Dlanovi su mi se počeli znojiti.Imala je samo dvije crne rupe.Uzela sam torbu i istrčala iz kuće koliko sam brže mogla.Pala sam preko ograde.Udrila glavom.Udarac je bio jak i silovit.Nisam se mogla dignuti.Neki čovjek mi je prišao i prislonio mi hladan oblog uz glavu.Kada sam se okrenula,on je nestao.Pogledam na mobitel i u trenutku mi se izgasi.Nestalo je baterije.Čekam Antoniju jer svako jutro skupa odlazimo na brodicu.Nje nema."A biće je otišla..."-pomislim.Nastavila sam lagano put brodice.U susjednoj kapiji uobičajno stoji maleni pas koji veselo laje.Svako jutro ga dozovem i pomazim.Ovo sam ga jutro zvala i njega nije bilo.Prožme me strah.Onaj dio sa majkom još nisam razumila.Mislila sam da san sanjala.Došavši na brodicu ugledala san masu ljudi koja je doli stala,ali problem je bia šta ja nisan nikoga poznavala.Nje bilo Beti,Marine,Sanje pa ni Antonije.Brodice nije bilo na vidiku.Kada je došla svi su se ljudi naglo razišli.Ništa mi nije bilo jasno.Otišla sam za njima.Nikoga nisam poznavala.Nikoga...bila sam sama...
nastavak za koji dan...
subota,03.02.2007.
PRIČA SE NASTAVLJA
Kada san krenila za mason ljudi,niko na mene nije obraćao pažnju.Zatim su svi skrenuli u ulicu od crkve,a ja sam nastavila put knjižnice.Prolazivši kraj nje,pogledala sam kroz przor.Učinilo mi se da sam vidjela nekakav obris na staklu.Zastala sam.Ukočila sam se.Nisam se mogla pomaknuti.Sve mi je bilo previše čudno...Skupila sam hrabrosti i uhvatila kvaku.Držala sam je čvrsto i bilo me je užasno strah krenuti unutra.Kada su se vrata otvorila,u lice me je udario užasan smrad.Smrdilo je na trulež.Izletjela sam van.No opet sam se našla kraj brodice.U njoj je stajao stari Šajin i zvao me unutra.Kada sam ušla,sjela sam na svoje staro mjesto.Nije bilo nikoga.Začula sam smijeh.Brodica se polako udaljivala od mula.Želudac mi je zakrulio.Pogledala sam u more.Bilo je crveno.Poput krvi...Osikle su mi se noge.Pala san na leđa.Nisan se mogla dignit.Bilo me previše strah.Kada san došla u Korčulu,osijećala san se još gore.Otišla sam u Noe i poslužio me onaj čudni konobar.Naručila sam dec nečaga i samo znan da mi je donia čašu punu limuna.Nasmijao se užasno čudno.Uletjela sam na wc.Prije nego šta sam ušla,na onome aparatu,prije zahoda(tander tač),su se pokazivale slike.Bile su mutne.Opet sam u zraku osjetila miris truleži.Uletila san u zahod i zaključala se u kabinu.Plakala sam!Sa plafona se počela cijediti krv po mojim gaćama.Nisam se ni okrenula,a krvi je već bilo do kolina.Izletila sam koliko sam brže mogla i otrčala na kolodvor.Tamo sam se ukrcala u autobus i on me nekako odveo do Arke!Ali do Arke ej!!!To je 2 metra od Noe!Došla san doma.Bilo me strah uć u kuću.Srela san ćaću.Nosia je očale za sunce.Zagrlia me i pita šta je bilo u školi.Nisam mu odgovorila.Samo sam gledala u njegove očale i mislila kako da ih maknem.Bile su crne i neprozirne.Kada ih je skinuo...Imao je oči.Pao mi je kamen sa srca.Rekao je kako mater danas boli glava i kako nemože ništa činit i da joj ja malo pomognem.No kada sam došla kući nje nije bilo.Upalila sam svjetlo i luster mi se srušio na glavu.Ubio me.Ili možda nije...?Znam da sam nastavila spavati.Sanjala sam.Bila je nova Godina.Prespavala sam je.Digla sam se oko 5 ujutro,bio je još mrak.Izletila sam niza skale i vidjela neke ljude kako idu prema Škvaru.Pitala sam gdje su bili,a niko mi nije odgovorio.Sijećam se da je jedna žena progovorila da se vračaju iz Meteora.Kada san se spustila skroz do dna skala,vidila san Luku Radoša i uvatila ga za ruku da mu čestitan novu.Počela san plakat.Zamolila sam ga a otiđe sa mnom do vrha Antonijine ulice jer mi se učinilo da sam vidjela nekog mrtvog čovjeka.Kada smo došli tamo vidjela sam kako njegovi prsti i glava vire iz zemlje.Netko ga je već pokopao.U jednom trenu se trznem i one hledne ruke mi odjednom postanu tople.Sve mi se činilo jasnije...Toga jutra sam se probudila i knjige mi nisu ispale iz torbe...
Ej ovo san napisala u trenutku inspiracije tako daaa...:)
btw ovu san sliku našla kada san prpala po googlu i napisala Nikolina...Hellou?:D
Post je objavljen 02.02.2007. u 16:55 sati.