Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/portkey

Marketing

Stressing out


Omg, putujem za manje od sedam dana. Uopšte nisam spremna, nisam kupila poklone (ooooo, kako je to grozno i teško kad biste samo znali!), nisam smislila šta ću da obučem za avion, nemam ručni prtljag i od toga stvarno ludim. TA torba, ona najmanja iz seta, ona koja se nosi sa sobom u avion, je ostala u Srbiji. Kako? Nije mu trebala. Bobiju. Kako me to nervira, ne mogu vam opisati.

Onda, dalje, to za poklone. Imam neko rešenje i to će vam reći mnogo o meni: planiram da kažem da mi je torba s poklonima izgubljena u tranzitu. Ne zam zašto je ljudima tako big deal kad neko malo slaže radi mira u kući (glavi), kao što bi npr. bila ova moja laž. Zašto, zašto, zašto bi to bilo loše?

Ja u stvari obožavam da kupujem poklone. Smišljam, smišljam i onda mi najednom sine savršen poklon za neku osobu. Neki onako, ima smisla, makes sense, koristan, lep, zanimljiv, jedinstven, baš-za-tu-osobu-savršen poklon! Ali problem je kad imaš mnogo osoba odjednom. Ne mogu da se skoncentrišem, sve mi se pomeša, napravim par pogrešnih koraka, onda se spisak proširi za još ovog ili onog, u to ispadne da imam još samo sedam dana iako je sve počelo pre sedam meseci i onda poludim i potežem za tim radikalnim rešenjima tipa 'izgubili mi torbu'.

Što naravno ne mogu da uradim. A bilo bi tako lako. Kad bi vi samo znali koliko ih ima... Kad bi samo znali kako je teško objasniti se s mojom majkom... Lakše mi je bilo da je ubedim da Čeda nije narkoman nego da neću da kupujem neku nebulozu tetka-Macinoj Leli ili kum-Jovinom Mikiju i da me više ostavi na miru jednom! Ali ne, ni slučajno, 'šta ti je to teško, sitnicu neku, ne mora to da bude nešto skupo, što je to toliki problem...' neumorno ispaljuje ona taj svoj rafal i ja... šta ću.

C... (onaj coktavi zvuk, obrve namračene i usta iskrvljena) kako me sve nervira...



Post je objavljen 26.01.2007. u 08:32 sati.