Odbrojila san i zadnji dan 39. tjedna i skupila ih punih 40. A ništa se nije dogodilo. Ama baš ništa. Osim šta lagano postajen nestrpljiva i očajna jer želin svoju bebu u rukama. Ne razumin u čemu je problem. Možda mu je predobro unutra? Predobro ga hranin? To sigurno, po procijenama je premašija 4kg! Kapitalac, rekla san ja. Možda previše jurcan okolo pa ga ljuljuškan, a on gušta? I to stoji, jer smo Muž/Tata i ja stalno negdi on d roud. Možda je samo malo lin? Ma na koga li je?!
Prasence mamino, nema više zajebancije, za najdalje koji dan te želin vidit, mazit i pazit! Tata ti je na godišnjen i na rubu nervnog sloma od iščekivanja. Bit ćemo ti dobri, ako je ikako moguće i bolji nego li do sad!
Post je objavljen 28.11.2006. u 17:41 sati.