Nedavno, pukom slučajnošću, naletjeh na blog pseće priče. Predivne, tople priče o psima i ljudima. Na dnu boksa pročitah preporuku za „jedan od rijetko dobrih tekstova o psima (i ljudima)“ i link - na moju kratku crticu To nije istina. Iznenadilo me i obradovalo, priča je stara, prošle su skoro dvije godine, ali događaj se doista zbio i nikad ga nisam zaboravila. Stoga sam pričicu malo doradila i objavljujem je ponovno. Hvala vlasniku bloga pseće priče.
*****
Jučer sam otišla poslom kod nekog čovjeka, zbog nekog, sad mi se čini, nevažnog poslovnog dogovora. Bio je prvi prohladni dan rane zime, dan u kojem zemlja počinje poprimati onu tvrdoću kao podlogu za prvi snijeg. Ali bilo je sunčano, pa smo obundani u kapute šetali po njegovom dvorištu i razgovarali. U jednom trenutku primijetim u tamnom kutu dvorišta ogromnog crnog psa na lancu. Kretao se nemirno na metar-dva ugaženog prostora, zabacujući glavu, režeći i zvekećući lancem, kao da štiti vrata samog pakla.
I ne htijući, okretala sam stalno glavu prema tom prizoru i nisam se više mogla koncentrirati na razgovor. Na kraju upitah čovjeka, sa suzdržanom dozom prijekora:
- Zašto ga držiš na lancu? To se ne radi.
- Opasan je, pravi koljač – reče mi on i doda upozorenje - nemoj blizu,ugrizao bi te.
Na vrh jezika bila su mi neka pitanja, ali on je već počeo govoriti o nečem drugom, pa sam samo ispod glasa promrmljala:
- Pa i ja bih grizla da sam na lancu.
U jednom trenutku ode čovjek u kuću po ključeve,da mi pokaže neku halu iza kuće. Ostadosmo u dvorištu pas i ja. Ja gledam u psa, on u mene. Vidim, uznemirio se još više i poskočio prema meni par puta, ali lanac neda. Ja samo stojim, a sve veća i veća knedla mi u grlu. Odjednom pas skoči, osovi se na zadnje noge, trgne silovito vratom i lanac puče. Krenuo je ravno na mene i u par skokova je bio šapama na mojim ramenima, sa raljama razjapljenim centimetar od mog lica.
Ne sjećam se što sam tada pomislila, mislim da nije ni bilo vremena za bilo kakvu misao, za bilo kakav moj pokret. Samo sam stajala sklopljenih očiju i ne dišući, kad me pas odjednom vrućim i vlažnim jezikom poliže preko cijelog lica. Zaprepašteno sam otvorila oči i susrela se s baršunastim, nasmijanim psećim očima. Smijao se i polizao me još nekoliko puta. Nakon toga smijali smo se zajedno. Pas i ja.
Odjednom nastade vika i cika. Iz kuće istrčali čovjek, žena, punica i sin. Pas se naglo odmaknuo od mene, povio leđa i nakostriješio se ko hijena, iskesio zube. Dohvatio ga čovjek za šiju i odvukao natrag na lanac, još kraći nego prije, jer onaj puknuti dio više nije služio svrsi.
Čovjek mi reče:
- Sreća da smo stigli na vrijeme,mogao te ubiti.
Danas me čovjek nazvao, kaže, da se ispriča za luđačko ponašanje svog psa.I doda:
- Danas ujutro smo ga ubili, dosta je toga bilo. Ovo jučer s tobom prelilo je čašu.
Mislim da sve ovo ne može biti istina.
Post je objavljen 02.11.2006. u 18:49 sati.