30.01.2006., ponedjeljak
dalje
mada ja to sebi nisam htjela priznati, to što se desilo tonki me užasno uznemirilo. samo sam razmišljala o tome da sam ja mogla biti na njenom mjestu da sam ostala u staroj ekipi. u tom sam trenu matiji bila zahvalna do neba jer sam skužila iz prve ruke kako je grozno imati nekog teškog ovisnika pokraj sebe. najgore je što ja nikako nisam mogla pomoći tonki. ja sam tada zbilja izašla da se nikad ne vratim. s tonkom se nikad više u životu nisam čula. zadnje što sam čula o njoj je to da je nestala, a ja sam pretpostavljala što je napravila. ili je pobjegla negdje daleko od svih nas i pokušala se skinut(možda i uspjela) ili danas još uvijek leži neotkrivena, mrtva u nekom jarku. nadam se da se uspjela skinut..ustvari, neznam što se nadam..sa dopa se nikad ne može skinut stopostotno..neznam je li to kome ikada uspjelo. uvijek ostaje jedan dio koji bi za novu dozu dao sve..prodao svih oko sebe, lagao u lice i činio nezamislive stvari..ali o tom-potom... nakon toga što se desilo tonki, mislila sam da ću umrijet. povukla sam se u sebe, neprestano razmišljala o tome kako sam to mogla biti ja..ili se mučila mislima tipa zašto joj nisam pomogla..mogla sam nešto učiniti za nju..grizla me savjest užasno. tonka je službeno ''progutala neke krive tablete''. samo je nekolicina nas znala što se zaista dogodilo. neki od njih su nastavljali odlaziti k njoj u bolnicu, ali je uskoro ni oni nisu mogli podnijeti. hvatala ju je kriza..psovala je sve koje poznaje i koje ikad upoznala, prolazila kroz razna stanja u samo nekoliko minuta, hvatao ju je histeričan smijeh, pa panika, pa nezadržive suze ili katkad sve to odjednom. to je trajalo nekoliko dana dok jedno jutro njena mama nije zatekla prazan krevet. pobjegla je iz bolnice. pretpostavljam da je tih dana udarila u dno i sad joj je bilo samo do nove doze..ali to nikada neću saznati. kad je to jutro otišla tonka, sa njom je otišao i jedan dio mene...ona mi je na neki način otvorila oči ali to više kasnije neće biti važno. ja sam i dalje bila u depresiji. snažnoj, kao nikada dotad. uzalud mi je matija govorio da se ne mučim, uzalud su mi svi govorili da joj nisam mogla pomoć i da je to bilo gotovo sigurno kad je prvi put probala dop..neznam.. ne sjećam se svih riječi i razgovora koje sam vodila sa svima njima jer sam sve češće počela svoju tugu utapati u cugi..jednu subotu zaključila sam da to tako više ne ide..piti svaki dan..nije to za mene..matiji sam nešto nalagala i..po prvi put nakon jako dugo vremena izašla sam van sa svojim starim društvom. pravac-fun. čak sam razmišljala nekoliko minuta prije nego što sam zaključila da je vrijeme da prihvatim ponuđeni bon. i nije bio jedini te večeri..te je večeri bila užasno gužva..po cijelome gradu..bilo je toplo, svi su se šetali..zaljubljeni parovi su se držali za ruke..kraj cijelog mog društva, a bilo ih je najmanje deset, ja sam se osjećala sama. tako užasno sama. dolazilo mi je da zaplačem, ali ja nisam plakala ni zbog tonke(osim u bolnici) pa mi nije padalo na pmaet da se sada rasplačem. rješenje za tugu-još jedan bon. neznam koliko ih je bilo. neznam što sam uzela, ali je u meni tu večer bilo toliko toga da se ja ne sjećam niti jedne jedine stvari koje sam radila te večeri..ujutro opet ista spika-naočale na one grozne oči..prvi autobus..preko dana sam se našla s matijom..smislila sam neko dobro opravdanje za jučerašnju večer i povjerovao je.. kako mi je lako prešla laž s usana..kako me nimalo nije bilo briga hoće li saznati istinu..ta me hladnokrvnost prepala. znači li to da se opet vraćam na staro? bomboniranje subotom..tripovi, žetoni..mislila sam da je to postala moja prošlost otkad sam s matijom..ali nažalost, nije..dvije iduće subote - ista stvar..bonovi..sve,sve,sve... tada su mi već bili ponudili dop. odbila sam. smatrala sam da ništa nije vrijedno toga da završim kao tonka. počela sam se sve rjeđe viđat s matijom jer nisam mogla podnijet pogled na ono njegovo nevino lice..nisam mu mogla lagati. za to jednostvano nisam imala srca. sve sam češće razmišljala o prekidu kojeg bi ja isprovocirala tako da sva krivnja bude na meni, jer zapravo i je bila. matija je vidio da se sa mnom nešto dešava, ali mu nisam dala da mi se približi..mislila sam da je najbolje da nikad ne sazna istinu jer će ga tako prekid najmanje boljeti..uzalud to što sam ja mislila. nazvao me jedno popodne i rekao da moramo ozbiljno popričati. po svojim riječima i tonu me užasno podsjećao na sivog onog nesretnog dana. našla sam se s njim, ali mu nisam mogla pogledati u oči. odmah sam znala da me je netko izdao. bio je užasno bijesan, ali u isto vrijeme i silno povrijeđen. nije znao što bi prvo rekao ili napravio..nakon dosta vremena je progovorio: 'zašto mi nisi ništa rekla? zašto nisi rekla da te to s tonkom toliko pogodilo?pomogao bi ti..ja tebe volim, ako mi misliš samo lagat, ja ću tebe zamrzit' ..neznam zašto, ali umjesto da mu sve priznam i pokušam razgovarati s njim, ja sam ga prkosno pogledala..rekla sam: ' da, i šta onda? ne upravljaš mojim životom'. matija se bez riječi pokupio. pomislila sam-to je to. to je kraj. opet sam sjebala..što mi preostaje više?? i tako sam se našla s ekipom..nacugala, napljugala..i još malo više..tu je negdje počeo i moj kraj
Post je objavljen 21.10.2006. u 17:28 sati.