Ovih dana i nisam nešto HAJ, pa onda i ništa ne pišem....
tako nisam mislila niti dana, ali me je jedan dolje komentar podsjetio na nešto......
Moji roditelji su bili obični prosječni ljudi, skromni, što od odgoja a što od toga što nisu puno zarađivali, a i ono što su zaradili davali su svojim roditeljima i školovali mlađu braću. Tako da nama doma i nije nešto ostalo. Žalosno je za reći, ali ja sam vam bila jako sretna kada sam imala žuticu i provela zbog toga 3 mjeseca u bolnici. Bolilo je samo na početku, a poslije ništa, pa sam ja lijepo si našla kompicu i baš smo se dobro zabavljale. Imala sam 10 godina. A što mi je bilo najljepše? Svaki dan su mi dolazili u posjete, moji, familija, i nosili mi čokolade, mandarine, banane, hej, najela sam se svega....koji gušt....doma se bogami nisam tako sladila.....
tako sam vam ja silno željela imati svoj bicikl....moji naravno nisu imali para pa su bila obećanja: prođi s 5 i dobiti češ bicikl. Tako se ja lijepo trudila prva četri razreda, ono ništa, pa jebiga, od petog na dalje sam prolazila s četiri....onda mi je baka donjela svoj bicikl.....čovječe, ubila me sramota, pa neću valjda među "ponićima" ja sjesti na bicikl koji izgleda da je ukraden iz Tehničkog muzeja....i moji su zaključili da sam ja bahata i nezahvalna........i tako, prošlo djetinjstvo a ja bicikla svog vidjela nisam......onda je moja sestra izrazila želju za biciklom (ona je mlađa od mene 7 godina) i naravno, dobila ga. Ma nije da su nju više voljeli, nego su kredit za stan otplaćivali dok sam ja bila mala, a ona je ipak bila rođena u nešto bolja vremena, koliko toliko........ja sam tada već imala 19 i već sam hodala sa svojim najdražim......ma bicikl nije bio star niti 3 mjeseca i moj dragi zamoli da mu ga posudimo da ode na faks dati ispit......jebote bicikl....kada se vraćao s faksa pokupio ga je šleper.....sva sreća njemu i nije bilo ništa strašno, a od bicikla je ostalo samo zvonce...........eto, niti taj nije dugo trajao, a moji su rekli da nema šanse da se kupi drugi da još netko ne strada................i tako prošlo je dosta vremena, dogodilo se svašta, brak, dijete, rat, podstanarstvo i kupili mi neku malu staru kučicu u blizini Maksimira. Koliko je bila stara i kak je izgledala najbolje pokazuje rečenica moje najbolje prijateljice koja je došla da vidi što smo kupili: "o Bože, kaj bute vi tu živjeli?" No, moj sposobni najdraži uz svesrdnu pomoć prijatelja, uspio je srediti naš mali raj koji sada stvarno izgleda kao raj i svako voli doći.....da, što htjedoh reći, mi živimo u blizini parka i ja bih opet htjela bicikl......i molim, molim i muž mi ga kupi za ročkas......ja sam izrazila skromnu želju za ponijem, a kako nije bilo takvih on mi kupi "HODALA", majke mi tako se zvao bicikl. Poslije prve vožnje bilo mi je jasno i zašto. Čovječe, na nagibu od 0,04% jedva okrećeš pedale, vozi jedino nizbrdo.......to smo poklonili svekrvi (hm, na moje inzistiranje, a volim ju stvarno!!!!).........opet ništa.........i ja tužna, patim i kupimo mi pravi bicikl, samo za mene i još komentiramo da ga kćer vjerojatno neće gledati, no tu smo se prevarili, otela ga je odmah i tak ja još maštam o SVOM biciklu............
Post je objavljen 20.10.2006. u 11:34 sati.