Pregled posta

A sada zaista...

Sada mi blog izgleda super romantično iako sama i nisam baš takva. Bar se ne smatram takvom.
Zašto šegrt Hlapić? Sada, nakon svih ovih godina i razmišljanja i seciranja dojmova mogu reći kako mi je upravo taj mali dječak "malen kao lakat, veseo kao ptica, hrabar kao kraljević Marko, mudar kao knjiga i dobar kao sunce". Nisam malena kao lakat, ali pokušavam biti vesela kao ptica i hrabra kao kraljević Marko. Mudra kao knjiga nisam, a dobar kao sunce je mogao biti samo šegrt Hlapić.
Toliko je dojmova i toliko dugo želim zbaciti kamen sa srca, ali dok ne nađem svoju knjižicu Šegrta Hlapića, svoj životni molitvenik neću se smiriti. Istina, mogla bih ih kupiti na desetke, prelistati sva izdanja svih mogućih oblika, ali ja želim svoju knjižicu, svoje Čudnovate zgode šegrta Hlapića izašle u biblioteci Lastavica. Nekada je to bila knjiga moga brata. Čak se nespretnim štampanim slovima i potpisao na tu knjižicu, na samoj naslovnici. Nekim ružičastim flomasterom.
Ne sjećam se kada sam prvi puta pročitala ove zgode. Ali sjećam se prizora kada sam siguran da sam čitala. Sikirevci, moja rodna kuća, prednja soba (od ulice), veliki bračni krevet, polumrak, hladovina, šorc od pliša, majica bez rukava i šegrt Hlapić u rukama. Kako sam skupa s njim prolazila sve avanture, bila ljubomorna na Gitu, uživala u igri s Bundašem.
Ne sjećam se koliko sam ga puta pročitala. No, znam da bi se često događalo da kada spremam sobu, mičući knjige s police stolića nailazim na Hlapića, uzimam ga u ruke, otvaram i ne nastavljam sa spremanjem sobe dok ga ne pročitam.
Nakon toga ga godinama nisam čitala, ali sam ga nosila sa sobom. Prošao je valjda sve studentske stanove. Bar ja mislim da je jer ga sada ne nađem. Ne znam gdje sam ga ostavila ili kome sam ga dala. Možda je ostala kod starog, a možda je negdje zametnuta u mom novom domu.
Njegova neprisutnost me jako muči. Nekada se navečer jako rastužim kada shvatim da ga nema. Ta mi je mala knjižica pružala sigurnost jer šegrt Hlapić je pobjeđivao svako za njega veliko zlo. Ponekad poželim (da ga stavim u njedra...) da ga mogu staviti ispod jastuka, a onda ujutro omirisati stare požutjele stranice koje mirišu na vlagu, uspomene, kuću i prednju sobu koja više nije u našem vlasništvu...
Tražila sam je na svim mogućim mjestima. Samo se sjetim, a onda prerondam sve moguće police, kutije, zakutke. Nedavno sam nazvala brata da ga pitam jesam li šegrta Hlapića posudila nekome od njegovih klinaca. Moj je brat inače pravi Del Boy, prodaje sve i svašta na autopiji pa mi je odgovorio da nema šanse da je kod njega jer se točno sjeća kada je na autopiji kupovao klincima Hlapića, a kada su ga pročitali, opet ga je prodao. Kao i svu drugu njihovu lektiru. Užas. To mi je bilo dovoljno.

ja: ok, ništa onda, pokušavam tog hlapića naći, ali nigdje ga nema. ako se sjećaš, na njemu je bio tvoj potpis
brat: nemam pojma
ja: ma da, štampanim slovima
brat: ti si luda, šta će ti to
ja: pa eto, kao što tebi znači neki stari glupi Zagor, tako meni Hlapić, kao da nisi isti
brat: ma nije kod mene
ja: ok, pozdravi klince i Ljubu
brat: a kako dragi, je li diplomirao
ja: ne, kada bi diplomirao, nije ni bilo faksa preko ljeta
brat: a šta ja znam, kada se vraća baka
ja: za svisvete (uopće mi se ne da pričati)
brat: da, kakvo je stanje u Sloveniji, možda se i ne vrati
ja: da (sad ga već mrzim)
brat: a šta kažeš na papu, dobro je rekao mudžahedinima
ja: jako pametno, da je normalan nikada mu takvo nešto ne bi ispalo. on je javna osoba i treba paziti šta govori
brat: šta, bio je u pravu, sve te mudžahedine, srbe i ostale treba...
ja: brate, ne da mi se o globalnim temama, ako ti je toliko stalo, odi na trg i sve im lijepo reci
brat: pa i hoću, da znaš
ja: ajd sad bog, ne da mi se više pričati
brat: a šta kažeš na Mađare, oni su pravi
ja: ok, bog (spuštam slušalicu)

To je bilo posljednji puta kako sam ga čula pijanog. Rijetko se viđamo. Ja puno radim, a kada dođe vikend ili opet imam posla, ili nemam pa mi se baš ništa ne da, kamo li otići do njega. Iako nije daleko, tek pola sata busom od Gajevog. Dobro, i 20 minuta s Juga (polažem vozački).
Idući puta kada smo se čuli, a prošlo je dosta vremena, rekao je da već 16 dana ne pije. To me nije previše uzbudilo jer je imao takvih perioda. Pet dana ne bi pio, tri bi i tako nanovo. Kontala sam da je ta praksa i ovaj put. Bio je tužan što se ne javljam pa sam obećala doći taj tjedan ili vikend. U petak me je nazvao i rekao da roštilja to popodne pa da dođem. Debu nisam ni zvala jer me svaki puta odbije. Mislim, odbije, jednostavno mu se ne da pa ga ne volim gnjaviti. Zato sam ga ovoga puta i zaboravila zvati. Poslije mi je bilo bed i žao jer je ispalo da ga isključujem, ali on to nije tako shvatio. Ni brat ga više previše ne zove jer zna da se ovaj neće odazvati. Mislim da ću ipak morati poraditi na tome.
Da, hodala sam kroz naselje u kojem nisam bila od svibnja. Dosta se toga promijenilo, a onda mi je i Erik uletio u naručje. Istina, pogled je bio na vrečici sa slatkišima, ali znam da me se poželio. Poljubila sam se s ljubom i veselo, fićukajući ušla u kuhinju. Ondje me čekala druga osoba. Brat mi je strašno smršavio. Inače, imao je okruglu glavu koja se spajala s vratom i ogroman napuhan trbuh. Presjeklo me. Sjetila sam se 16 dana be cuge i tek me onda zabrinulo.
Brat: Mislio sam da ti ne kažem. Imam šećer. Trigliceridi su mi bili 91, a treba biti 1,7, šećer 19, a i kolesterol mi je bio visok. Kada sam saznao za šećer, htio sam otići u šumu ubiti se. Sada je ok. Znam da ćeš srati jesam ti govorila...
Ja: Neću ti ništa srati. Jebiga, trebala ti je šamarčina da se promijeniš. Svako zlo za neko dobro.
Brat: Doktori su se bojali da ću pasti u delirij jer sam dnevno pio 8 piva, pelinkovac i rakiju. Da mi se nije dogodilo ovo, umro bi od ciroze jetre...
... pričao je moj brat, tek deset godina stariji od mene. Odjednom se postarao, uozbiljio. Roštiljali smo tek pet krmenadli i 6 skuša. Istina, bilo nam je više nego dovoljno, ali nekada bi to bile enormne količine hrane. Bilo mi ga je žao. Moj svemoćni, nedodirljivi brat koji bi vozio mrtav pijan u autu punom djece.
Odmah sam tu večer zahvalila Bogu na šećeru. On zna što radi. Brat je prevelika kukavica da bi se izlagao sranjima. Bar se nadam.
Moj tata nije bio kukavica, on je jebao život do kraja. A onda ga je život skar'o u 66. godini. Uskro će biti tri godine kako je umro. Pušio je dvije kutije dnevno, pio rakiju i pivo. Prkosio svima, a najviše sebi i onda je umro tako da je ovisio o drugima. Koje je, naravno, zajebavao.
Drago mi je što je moj brat naučio na tuđim greškama, što je naučio biti kukavica.

Tata me je zvao fićukajla jer sam uvijek ulazila u kuću fićukajući. Vesela, hrabra već dugo godina, ponešto i mudra, a mislim i dobra. Pokušavam.



Post je objavljen 16.10.2006. u 17:40 sati.