Neki dan sam otkrila da postoji stranica mog rodnog sela. Pregledavala sam galeriju slika i na njoj otkrila svoju rodnu kuću. Rasplakala sam se jer smo ju prodali. A ja sam djedovinu već davnih dana probećarila.
Deba se vratila s večere. Više nisam sama. Sada me zajebava zbog bloga. Ruga mi se jer mu izgleda kao da ga piše neki klinac. Ni ne želim nešto komplicirano. Jednostavnost prije svega. U izražavanju, životu, jelu, dobro, možda ne baš jelu, odnosu s ljudima...
Danas sam si kupila zimsku kapu. Šarenu s velikom gombicom. Gombetinom. Moram priznati da mi ne stoji baš najbolje. Ah, kao da mi je to nekada bio problem .
A sada bismo mogli PEĆI KESTENJE!!!
Prije nego se ucrva.
Danas, dok sam ručala skužila sam da u kuhinji nešto pucketa. Prvo sam se uplašila da sam ostavila plin i da se nešto krčka u šerpi, ali nije bila stvar u tome. Pažljivo sam oslušnula i skužila da zvuk dopire iz zdjelice u kojoj je kestenje. Crv je radio svoje. Bio je nevjerojatno glasan. Poslije sam razabrala kestenje, izbacila ono s rupicom, a onda naišla i na debelog zdepastog crva. Pomislila sam da bi dobro došao nekom pecarošu. Bacila sam ga u sudoper. Možda i preživi pa ga u kanalizaciji pojede neki parcov.
Neko sam jutro na kući ispred naše skužila ogromnog parcova kako se šeta po ravnom krovu. Vikala sam iš i šic, ali me nije fermao ni malo. Možda se samo pravio frajer, a zapravo se usro od straha. Taman kada sam ga htjela slikati, okrenuo mi je leđa. Stoka. Sigurno se molio Bogu (ali da ja ne vidim) da ne izvučem dvocjevku i raskomadam ga na sto komada. To bi bila slika. Fuj.
Vjerujem da pečeni crv ne bi bio strašan za pojesti. Oni u trešnjama nisu strašni.
Post je objavljen 16.10.2006. u 17:35 sati.