Teško li je po stepenicama života hoditi
tako su velike stube
prema gore-prema bolje.
Dolje sići,
za to netreba snage
samo se pustiš i padaš.
M.B.
Tko od nas nije htio na prvoj većoj zapreci odustati-stati, i prepustiti se.
Prepustiti se očaju, tuzi i samoći.
I kad misliš to je to, osvrneš se oko sebe i pogledaš tko je to uz mene, šta sam
do sad uradio, šta to ostaje za mnom?
Zar ta dva para malih plavih očiju zavređuju tugu i bol kakvu sam i sam iskusio?
Sigurno da ne, nisu oni mene htjeli već ja njih i počelo je teći jako dugo vrijeme
u kojem im moram dokazati da sam ih vrijedan.!
Ne, nisam tužan ni utučen samo razmišljam!!!
M.B.
Post je objavljen 29.09.2006. u 06:37 sati.