Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/stanisaj

Marketing

Franc Kafka

Delovi nenapisanog romana
Moja tvrđava (o tamnicama, srodnim i okolnim stvarima)

Najnovije srpsko izdanje Kafkinog manje poznatog proznog gradiva, objedinjenog naslovom „Moja tvrđava”, odnosi se izgleda na piščev neostvareni romaneskni poduhvat

Nezavršene priče, ideje za priče, nacrti, zapisi, građa nepoznata ili jedva poznata, ili možda zanemarena, izvan objavljenih knjiga za piščeva života, na veliko zadovoljstvo književnih sladokusaca, donosi upravo objavljena 569. knjiga „Radove” popularne i cenjene edicije „Reč i misao”, koju u novoj koncepciji i opremi uređuje ugledno ime savremene srpske književnosti Jovica Aćin, ujedno priređivač i prevodilac „Moje tvrđave” Franca Kafke. Reč je o dragocenoj ostavštini po svoj prilici najvećeg književnika tek minulog 20. veka, za života poznatog samo užem krugu čitalaca.
„Ali, ja odlazim”, bile su poslednje Kafkine reči. Na sreću, zahvaljujući editorskom radu njegovog velikog prijatelja Maksa Broda, koji se kao neverni izvršilac književnog testamenta oglušio o piščevo zaveštanje da se njegovi spisi spale, Kafkino sačuvano delo, odmah po završetku Drugog svetskog rata, preko Amerike, vratilo se u Nemačku, gde je prihvaćeno kao ravnopravno sa delima Tomasa Mana i Bertolda Brehta. Nemoguće je utvrditi sumu dosadašnje kritičke recepcije paraboličnog sveta književne zaostavštine ovog, već tako opisanog, tanušnog i slabašnog, tuberkuloznog izdanka praškog jevrejskog geta, koji sa svih svojih slika viri u svet kao usamljeno dete kroz prozorski okvir.

Aforistička razmatranja

Na više od tri hiljade stranica pisama, „Dnevnika” i druge književne građe, poput zatomljenog biserja, nalaze se u izobilju i zapisi koje je sam pisac smatrao aforističkim razmatranjima. Aforizam još osvaja svoje mesto u književnosti i pravo na književni izraz, ali ovi Kafkini, poslužimo li se završnim zapisom u „Mojoj tvrđavi”, deluju baš kao „sveže obilje, izvorska voda, silovit, spokojan, razbokorujući rast, blažena oaza, jutro posle razbesnele noći, grudi u grudi sa nebom, spokoj, smirenje, utonulost”.

Sledom svoje nenadmašne lucidnosti, priređiv ač Jovica Aćin ukazuje na pretpostavku da su, svi skupa, fragmenti nenapisanog romana, nacrt ili čak roman, žanrovski u kafkijanskom smislu reči, poput njegovih nedovršenih romana ili romana u fragmentima „Proces”, „Zamak” i „Amerika”. Aforistička razmatranja o tamnicama, srodnim i okolnim stvarima, kako inače stoji u podnaslovu ovog izbora, izgledaju kao verodostojni tragovi piščeve namere da započne i četvrti roman, posvećen tamnici. U prilog tome Aćin preuzima navod sledećih reči, čiji tačan izvor nije uspeo da utvrdi: „Mislim da bi ’Tamnica’ mogla biti knjiga koja bi zadovoljila rupu koja me, gutajući sebe, iznutra jede”. Tamnice i zatvorenici inače su prisutni u Kafkinim najpoznatijim delima.

U prevodu se reprodukcija originalnih verzija spisa, u redosledu prema dosadašnjim hronološkim saznanjima o kalendaru nastanka, međutim, Aćinu istovremeno izgledaju mnogo više kao odjeci celokupnog piščevog bića, a ne samo kao zbir takozvanih fragmenata, koji u nenapisanom romanu posredno učestvuju. Smatra s toga da je Maks Brod maltene izmislio postojanje romana kod Kafke, i onda ih izdvajao i združivao, pa tako sačinio nešto što uopšte nije bio piščev naum. Uostalom, proističu iz jedne veoma široke oblasti iskustva koju nazivamo ljudskim životom, čiji su čak i najprivatniji problemi imali dalekosežne književne posledice.

Priče i nacrti, snovi

U dvema kolekcijama, „Priče i nacrti” i „Snovi”, sudeći prema originalnim, netaknutim zapisima većim delom sačuvanim u Bodlejanskoj biblioteci u Oksfordu, pisac ih je precrtavao da bi na njima radio, poneke je isključivao, a ponegde od dva osmišljavao jedan. Isto tako, rečenice duže proze koristio je za aforizme i, obratno, aforizme ubacivao u tekst određene proze. Od zapisa je takođe oblikovao aforizme. Potvrđuju majstora književne nedovršenosti (nedovršivosti), postupkom neizrecivosti. Otud je ono što nije izraženo važno koliko i izrečeno, odnosno u „podtekstu” dubljem od izrečenog, više od onoga što se neposredno može otkriti u njima; na izvestan nač in, Kafkini aforizmi kažu i više nego što se od aforizma traži. S toga i u njima, kao u njegovim pričama i romanima, treba sve uzimati u prenosnom značenju, u poređenjima.

Šokira i fascinira u isti mah, valjano je primećeno još u studiji „Kafka – krivica i kazna” Zorana Gluščevića, uz Aćina nesumnjivo najboljeg poznavaoca dalekosežnog dela o „mitologiji straha”, „slici zakona i birokratije”, „originalnoj viziji dehumanizacije”, zatim o samoći, ugroženosti, nemogućnosti ostvarivanja međuljudskih kontakata; kombinaciji stvarnih događaja i stanja sa prozaičnom svakidašnjicom, gotovo neodgonetivih simbola izvesnih ljudskih osećanja i pomisli.

Sve što je napisao, razaralo je zapravo književnu formu, u ovom slučaju formu pripovedaka i romana, da bi se od ovih žanrova i njihovih oblika mogla načiniti moderna proza, zbog čega je bilo potrebno da i sama kritičko-istraživačka recepcija pretrpi znatne, ako ne i korenite izmene. Moglo bi se čak reći – Čehov u pripoveci, a Tolstoj u romanu, bili su u suštini majstori istog, dok efekti Kafkinih pripovedaka i romana počivaju na potpuno drukčijim pretpostavkama, pa su i putevi kojima je Kafkino delo dopiralo do svojih čitalac bili drugačiji.

To je još jedan razlog zbog koga je delo Franca Kafke bez izgleda na sledbenike, a sasvim nemogućno ga je u njegovom maniru prevazići. No Kafkina vrednost mogla bi se u novije vreme meriti i njegovim uticajem na srpske pisce („Milenina pisma Kafki” Ane Šomlo, „Kavaleri Starog geometra” Radovana Belog Markovića). Na to nesumnjivo utiču i vrsni prevodi Jovica Aćina: „Sinovi: Tri povesti” (1999), „Poslednja pisma” (2003) i „Vavilonska jama: Priče iz neobjavljenih rukopisa i sabrani snovi” (2004), objavljeno u „Radovoj” biblioteci „Reč i misao” kao i „Razgovori sa Kafkom” Gustava Janojha: „Jedini usmeni Kafka” (2002).

Saša HADžI TANČIĆ


Post je objavljen 25.09.2006. u 14:35 sati.