Gluho doba noći. Zvono na vratima.
-Ej. Kaj ti radiš tu?
-Došao sam.
-To vidim. Kaj je bilo? Pio si?
-Da. Malo. Malo previše.
-Gdje si se uspio naliti usred tjedna?
-Ne znam.
-Ajde, upadaj. Ne izgledaš baš naj.
-Moram ti nešto reći. Ne znam kako. Jesam te probudio?
-Pa spavam inače u to doba. Nekaj nije u redu? Kaj se dešava?
-Gle, ne znam kako da ti to kažem…
Sjeo je nespretno na jogi koji se nalazio na podu u kutu sobe jer si kao student nisam mogla priuštiti krevet. Zagledao se u neku točku ispred sebe, pogledao u mene i spustio pogled.
-Ne izmotavaj se, nego reci.
-Ne znam kako.
-Očito da znaš kako kada si prošao cijeli taj put da mi kažeš nešto zbog čega, bojim se, neću biti presretna.
-Mala, nisam to planirao. Dogodilo se. Nije da je poznaješ, ali…
Šutke sam gledala u njega i neka neopisiva smirenost povezana sa sitnim molekulama bijesa prolazila mi je glavom.
-Nemoj mi više govoriti. Ne želim znati. Taj podatak neće promijeniti ništa. Kaj sad očekuješ od mene?
-Ništa. Znam kakav je kraj.
-Zaslužila sam takav kraj? Nakon svega? A? Reci mi, nemoj samo blesavo sjediti i šutjeti!
-Nisi. Nisam to planirao…
-I to bi me trebalo utješiti? Činjenica da nisi planirao? Kaj je s tobom? Kaj opet nije u redu? Znam da ovoga puta nije do mene.
Gledao me bespomoćno i bilo mi je jasno da ovoga puta neće pronaći onu riječ koja će nas smiriti.
-Ne znam. Zapravo… Do tebe je. Ovoga puta ipak je.
-Kaj sam ja to učinila da mi ovo radiš? To ne radiš nekome koga voliš, ako ga voliš.
-Radiš.
-Ne, ne radiš. A ako misliš da je to tako, onda ti i ja imamo različitu definiciju ljubavi.
-Gle, ja znam da ćeš ti otići.
-Neću.
-Hoćeš. Ti nemaš zašto ovdje ostati.
-Možda imam. Zapravo, mislila sam da ostajem ovdje zbog tebe.
-Ostaješ zbog faksa i kad s tim završiš ništa te neće više vezati uz ovaj grad.
-A ti? Ti me vezuješ uz ovaj grad protekle tri godine. Studirati moram, ali to nije jedini razlog. Vikende bih provodila negdje gdje zaista pripadam, a ne u ovom nepoznatom gradu.
-Ti ne bi ostala ovdje zbog mene. Znaš to i sama. Barem ne predugo. Vidi dokle si dogurala, a vidi gdje sam ja ostao.
-Za to si sam kriv. Ja ne mogu učiti i za tebe i nositi još i tvoje odgovornosti. Mislila sam da si prerastao tu djetinju fazu. Pa, ne možeš zauvijek svoje brige ostavljati drugima da ih rješavaju. Misliš da je lako sjediti iznad knjige? Nije. Nije ni očaravajuće svaki dan hodočastiti na predavanja i slušati zanimljive i do zla Boga dosadne profesore, a ti čak ni to nisi morao. Ali ja sam te voljela. Meni to nije bilo važno. Ja sam te voljela takvog kakav jesi.
-Voljela? Znači, više me ne voliš?
-Ne znam više. Voljela sam ono što si bio, ali sada mi se čini da gledam u neku posve desetu osobu. Kaj se tebi dešava?
-Ne možemo više o tome. Kasno je sad za to. Nisi ti kriva…
-Poštedi me svih tih hollywoodskih rečenica i fraza. Bljuje mi se od toga. I nakon svega nemaš obraza doći ovdje i reći mi sve u lice ko' čovjek, nego se moraš naliti da bi priznao? Nakon tri godine! Tri jebene godine! Toliko bijedno sam ti značila?
-Ti ne bi ostala. Ja znam da ne bi. Ti ne bi imala zašto ovdje ostati. Ja ti se ne bi svidio! Ti bi tražila nešto drugo! Znam da bi!
-I ovih godina sam tražila nešto drugo? Kako možeš biti tako sebičan. Radi se i o meni, a ne samo o tvojoj sebičnoj guzici. Mene si trebao pitati kaj ja to točno mislim o budućnosti i kakvu budućnost želim. I ja znam govoriti i misliti! Kaj sam ja ovdje? Neki jebeni otirač? Neka budala kojoj si dolazio svaki puta kada ti je u životu pošlo na gore? Znaš li ti koliko sam ja povukla za tebe? Ne za sebe ili za nas, nego za tebe??? I uostalom, odakle tebi pravo da mi govoriš o tome kako znaš što bih ja učinila nakon faksa? Odakle ti znaš kaj ja uopće mislim? Koje su moje želje? Nikada me nisi ni pitao. Pogledaj se. Pogledaj samo u kaj si se pretvorio. I ovo je bio način da mi kažeš? Tvoja djela su trebala nešto promijeniti? Otjerati me ? Trebala sam se uplašiti? Ja se tebe ne bojim, zlato moje! Ti se trebaš bojati sam sebe!
-Žao mi je. Znam da si u pravu, ali ja ne mogu ovako. Ja znam da ćeš…
-Ne seri! Prestani više srati! Ne mogu te ni gledati.
Razočarano sam zurila u tu osobu za koju sam još do malo prije bila spremna dati cijelu sebe. Hoću li se ikada ja tako u trenu promijeniti?
-Ostavi ključeve od stana u poštanskom sandučiću kada odeš. Javi mi se tek porukom kada dođeš kući da znam moram li kupovati odijelo za pogreb ako se slupaš negdje na cesti s tom količinom alkohola u krvi!
Naglo sam se okrenula, uhvatila jaknu i ključeve od auta i izletjela iz stana. Žalila sam zbog svake riječi zadnje rečenice koju sam izgovorila, ali bila sam previše povrijeđena i ljuta da bih se okrenula i rekla: Nisam tako mislila. Znala sam da budale Bog čuva.
Sreća je imati nekoga kome možeš otići u bilo koje doba dana ili noći. Ti dragi prijatelji šutke su me gledali i poštovali moju želju da sada ne objašnjavam ništa. Ona je ionako uvijek sve znala.
-Ok, stara. Ti tu sjedi i šizi, a mi ćemo gledati u tebe. Ok?
-Zabavljam vas, a?
-Pomalo- nasmijala se znajući da me njezine izluđujuće opaske nikada neće povrijediti.
Prošlo je podosta pa sam odlučila krenuti.
-Hvala na gostoprimstvu i pružanju utočišta za nezbrinute životinje.
-I drugi put, draga. Ali onda dođi zbog nekog drugog luđaka.
-Nema šanse, mila, ovaj je jedinstven.
-Pa trebalo ti je tri godine da to shvatiš.
-Izazivaš li ti mene da ti vratim opaskom psiholoških profila svih tvojih konjanika iz prošlog života?
-Jebote, ne, nikako. Ok, šutim. Bolja si.
-Kako kada, darling, kako kada.
Sjela sam u auto i vozila u pravcu istoka. Sunce se dizalo i osvjetljavalo slavonsku ravnicu.
-Kako volim ovaj tuđi grad- rekla sam više u sebi.
Stajala sam ispred zgrade i razmišljala kako bih voljela da ključ nije u sandučiću, da je on u stanu, da sniva snom pravednika, da se lagano buni kada se uvlačim u krevet i liježem pored njega.
Otvarajući ulazna vrata zgrade znala sam da je krevet prazan i da ključ nije u zadnjem džepu njegovih traperica.
Bio je to kraj.
……………
Sreli smo se još nekoliko puta u ovih par godina. Ja sam pronašla osobu koja je bila drugi dio mene, udala se i odlučila odseliti. Zadnji puta kada smo se vidjeli pokušali smo popiti neku prijateljsku kavu. Sve je bilo nekako nespretno i izigravanje prijatelja nakon ljubavi, patnje i poraza ne pali. Ne kod nas dvoje. Rekla sam mu da odlazim. Nakon što me pozdravio kratko me pitao:
-Je li tako da ne bi ostala? Sada kada znaš tko je čovjek tvog života i kada si spoznala što u životu trebaš. Sada kada znaš da te ja ne bih usrećio, ne bi ostala?
-Danas kada znam što me usrećuje i kada znam koju osobu ja mogu usrećiti… Danas znam da ne bih ostala. Barem ne predugo.
-Vidiš da sam bio u pravu.
-Mora da jesi.
-A znaš, volio sam te. I onda kada te više nije bilo i onda sam te volio.
-Znam.
-Ti si prevelik zalogaj za mene, mala.
Nasmijala sam se.
-Znam. Nikada me nisi mogao progutati!
Okrenula sam se i otišla. Od tada ga više nisam vidjela. Javio se ponekad. Rekao da se ženi, da misli kako je pronašao osobu koju će moći i koja će ga moći „progutati“. Ja se nadam da je uistinu tako. Ako za nikoga drugoga, za njega bih voljela da je sretan.
A ponekad se sa djevojkom koja me udomila one noći podsjetim svih naših zajedničkih trenutaka. Podsjeti me na sve štoseve koje je imao i s kojima nas je sve nasmijavao. Gledala sam slike neki dan. Svi smo se promijenili. Odrasli i otisnuli u nesigurno more života.
Želim vjerovati da smo na toj pučini ipak svi pomalo sretni. Možda nam se valovi isprepletu i nađemo se opet u nekom novom-starom životnom moru.
Ne kažemo bez veze da je perfekt glagolsko vrijeme kojim izričemo prošlost. On i ja smo pak priča pluskvamperfekta.
Post je objavljen 17.09.2006. u 18:20 sati.