Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/zekincosak

Marketing

Robovima rada iz zemalja u tranziciji

Pogledaj, u zamci si!
Ustani ujutro. Idi na posao. Primi kao platu manje nego što proizvedeš.
Višak daj svom gazdi. Preživi od svoje plate. Potroši je na otkupljivanje onoga što si ti i drugi plaćeni robovi proizveli. Potrošio si celu platu.
Treba ti još novca. Onda...ustani ujutro. Idi na posao. Primi kao platu manje nego što proizvedeš...
Ponavljaj ovo do smrti, ili dok te ne bace na otpad.
To je tvoj život. To znači biti zaposlen. "Srećniji" si od jadnog komšije:
on je nezaposlen, prinuđen da traži sebi gazdu koji će ga izrabljivati.
Zaposlenje je izrabljivanje. To je legalizovana pljačka: ti proizvodiš
dobra i pružaš usluge drugima, a drugi, koji poseduju sredstva za proizvodnju se bogate.
Zaposlenje je zamka.
Ti si u njoj.
Jedini razlog za postojanje radnika na zemlji je da budu
zaposleni-pljačkani-zatvoreni. Bez nas ne bi bilo viška vrednosti.
Kad bi višak vrednosti mogao nastati bez nas, bili bismo odvojeni kao stoka za klanje. Ali mi smo potrebni sistemu. Iz rupe koju je kapitalizam iskopao za
nas izlazi zarada. Puno lepe zarade da bi bogati ostali bogati. Nisu li bogati srećni što nas imaju?
Ali, ti nikad nisi tražio da budeš u ovoj zamci. Nemaš sreće. To je određeno rođenjem.
Žao mi je, gđo Petrović, ali rodili ste plaćenog roba."
Radnici su oni koji nemaju praktično ništa vredno prodaje, osim sebe
samih: naše psihičke i fizičke sposobnosti, naš rad. (Zato se i zovemo
radnici - jer smo prisiljeni da radimo.)

"Odlično, gđo Tajkunović rodili ste savršeno zdravu bebu-parazita,
tek što je izašla iz materice, već je naslednik pet direktorskih mesta,
i poseduje više imovine, nego što će radnik Petrović zaraditi u toku celog svog života kao plaćeni rob."
Nema zamke za kapitalističku bebu. U redu, pa mora neko da brine i o karipskim plažama, dok mi
ostali brinemo o fabrikama i kancelarijama.

Želiš da pobegneš iz zamke, i budeš kao besposličari koji žive od
viška? Lakše je to reći, nego učiniti, robe.
Možeš pokušati da opljačkaš banku. Zatvori su puni plaćenih robova koji su pokušali da pobegnu iz zamke, samo da bi se premestili u zatvorsku ćeliju.
Ili možda lutrija? Uvek ima nade da će ti se sreća nasmešiti, sa šansama 15 miliona prema jedan. Upravo je to svrha lutrije: ponuditi nadu zatvorenima.
Platiš tiket, i kupio si prividnu pukotinu u zidu svoje ćelije.

Ili možeš da stisneš zube, i da trpiš. To radi većina. Neki ne. Samoubistvo uvek postoji kao mogućnost. Ili droge.
Haustori su puni klinaca koji misle da mogu da dožive malo ekstaze u toku svog zatvora, u zamci.
Naravno uvek se možeš okrenuti religiji, koja će ti izvrnuti mozak i bez droga. Ona ti nudi večni život posle smrti. Ali šta je sa životom pre smrti?
Ti nisi ovde da živiš, plaćeni robe. Ti si tu da proizvodiš zaradu. Život je nešto čime možeš da se baviš u svom slobodnom vremenu.
U zamci, tvoje vreme je retko tvoje.
Većinu provodiš radeći.
Zato si i ovde.
To je ono što ti daje za pravo, da uveče odeš kući i pripremiš se za sledeći radni dan. Nekada, robovi nisu mogli da odu kući.
Robovi su pripadali svojim vlasnicima.
Robovi nisu imali stanarine i hipoteke da o njima brinu.
Ti ih imaš, jadniče. U momentu kada na kratko napustiš mesto zaposlenja, dolaziš kući, na mesto koje moraš da iznajmljuješ, ili da pozajmljuješ novac da bi u njemu živeo.
Verovatno bi voleo da živiš negde drugde.
Zamka može postati pomalo tesna.
To je čisto pitanje sreće: ako spadaš u onih jedan posto koji poseduju i kontrolišu resurse planete, onda imaš veličanstvenu kuću, u kojoj ćeš provoditi svoje slobodne sate.
Ali tvoji slobodni sati su retki.
Osim ako nisi nezaposlen, u kom slučaju si prisiljen da lupaš na vrata svog izrabljivača, preklinjući ga da te legalno pljačka. A onda ponovo na izdržavanje kazne u sistemu zarade.

Radiš kako radiš zato što si zatvoren. Živiš kako i gde živiš, zato što si u
zamci. Voziš se u lošim kolima na zakrčenim ulicama, ili u pretrpanom
javnom saobraćaju, plaćajući da bi otišao da budeš izrabljivan, zato što si u zamci. Tvoja deca se rađaju u istoj zamci u kojoj si i ti, i šalješ ih u školu da nauče kako da budu zatvorena. Ti si zaista potpuno zatvoren u mašini za mlevenje zarade, u ovom trulom socijalnom sistemu. A tvoje gazde to zovu slobodom.

Na neki način, ti i jesi slobodan, jer svaka zamka ima i vrata.
Oni koji ti pokazuju put ka izlazu žigosani su kao ludaci, ili
opasni, i to te može navesti da ostaneš gde si.
Čak se i plašiš slobode koje leži izvan tvog kaveza.
U zamci barem dobijaš svoju platu, kao što pas na uzici dobija kost.
Možeš da izabereš koju ćeš kost da glođeš. Konzervativno-nacionalističku kost,
Liberalno- demokratsku kost,
Neoliberalno- menadžersku kost...
Dobro prilagođen zatvorenik voli svoju kost.

Ili možeš odbiti da budeš zatvoren. Kako? Pa, kako si i dospeo u zamku?
Ustao si ujutro, otišao na posao, primio kao platu manje nego što si
proizveo, preživeo si od svoje plate, dao si višak svom gazdi, potrošio
si je na ono što ste ti i ostali robovi proizveli. Potrošio si celu platu, trebalo ti je još novca, vratio si se na posao... i tako stalno, u krug, bez kraja, ponavljaš isto zauvek.
Čini se da nema izlaza.
Ali postoji jednostavan izlaz, samo ako razmisliš o tome, i udružiš
se sa ostalim robovima koji su razmislili o tome.
Napravi društvo, koje funkcioniše na drugim principima, bez proklete zamke.
Posedujte i kontrolišite svetsko bogatstvo zajedno. Pruži koliko možeš- uzmi koliko ti treba.
Proizvodi zbog potrebe, a ne zbog zarade.
Bez plate, samo saradnja. Bez plate, bez poslodavca, bez zaposlenja – nema ni zamke.

Nemaš ništa da izgubiš, osim beznadežnog očaja zatvorene tegleće
marve.

A možeš dobiti čitav svet ,dovoljno je samo da to poželiš.


Post je objavljen 12.07.2006. u 12:31 sati.