Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/slobs

Marketing

Edimburže, gothic čaršijo..

Brave HeartcrkvaDrugari,





Nedavno sam se vratio iz zvanične i prijateljske posete Škotskoj, zemlji jezerskih čudovišta i ljudi dlakavih nogu. Poseta je usledila pukom slučajnošću, a na opšte odobravanje čitavog tima, koji se sastojao od Nine i mene.








Edimburg je grad koga bi svaki samopoštujući ljubitelj gothic muzike i stila života trebalo da posećuje bar jednom godišnje. Većina zgrada podseća na zamkove iz bajki, sa kulama u kojima su zatočene princeze koje će hrabri princ osloboditi ubivši zlog zmaja – tamničara. Arhitektura je zaista izvanredna, kao da se radi o tematskom parku pod naslovom “Bog je veliki i zao”. Zgrade nekako zlobno streme ka nebu odašiljajući poruku zapanjenom posmatraču kako je ništavan spram Boga koga mora da se plaši i da nikakvo zlo ne čini. Ne zbog toga što veruje da ne treba činiti zlo, već zbog toga što je bog osvetoljubiv i što će se sigurno osvetiti za svaki nestašluk.

krovovi


Ovaj grad zna kako da napravi profit na račun specifične arhitekture. Postoji bar desetak raznih turističkih agencija koje vas za skromnih 25 eur po osobi vodaju po raznim underground ćelijama i prolazima u potrazi za duhovima Edimburga. Navodno su u 17. veku po izbijanju kuge obolele zatvarali u podzemne prostorije da tamo umru daleko od očiju zdravih. Njihovi duhovi i dalje lutaju podzemnim prolazima, i plaše naivne turiste. Naročito su popularne noćne ture gde vas, u nezgodnom momentu napete pažnje, vodič u mraku potapše po ramenu, a vi vrisnete, nakon čega svi krenu da vrište. Naravno da će neko od 30 ljudi da se zakune da je video duha, i svi su srećni i zadovoljni, a naročito agencija koja vodi novu grupu na svakih sat vremena i od svake zaradi po 500-800 evra.




pogled s tvrdjaveDaleko fascinantiji je čuveni Edimburški Dvorac (ulaznica skromnih 14 eur) koji sa vrha stene gordo posmatra čitav grad. Dvorac je fantastično očuvan, građen je u više navrata negde od 11. veka, i vrlo je bitan u istoriji Škotske i Engleske. Ipak, neću da vas davim celom pričom jer sve može da se pročita na nekoj od zilion web stranica posvećenim edimburškim turističkim atrakcijama. Reći cu vam samo kuriozitet da su brojni zatvorenici koje je britanska vojska zarobljavala na raznim frontovima i smeštala u lagume dvorca, uz redovno sledovanje hrane svakog dana dobijali po dve krigle piva. Svako, pa i mrski neprijatelj, zaslužuje kriglu piva, i ovo pravilo treba uvrstiti u ženevsku konvenciju o ratnim zarobljenicima.








groblje


Edimburg je i veliki univerzitetski centar. Mnogo je mladih svuda unaokolo i to se oseća u dinamici gradskog života. Svaki dan je dan za izlazak, a naročito su popularne žive svirke. Interesantno je da su svi studenti u grunge fazonu i postoji sijaset bendova koji sanjaju da postanu Franz Ferdinand kad porastu. Svi studenti se oblače u grundge fazonu, a naročito je popularan stil ‘vodoinstalatersko dupe’. Na svakom koraku sevaju dupeta zbog izuzetno nisko spuštenih pantalona, koje se neretko sužavaju prema dnu, u stilu ‘ šargarepo ti ne rasteš lepo, tanka dole a debela gore’. Možda je ovaj modni fenomen prisutan i u Beogradu, ali nije bio aktuelan dok sam ja bio živ.


guza guza



iraqNajbolja fora u Edimburgu je to što je to zapravo prilično malen grad. Ni u jednom trenutku nismo imali razloga da se služimo bilo kakvim prevozom, a obišli smo ga uzduž i popreko. U tim šetnjama nailazili smo na zanimljive fenomene. U jednoj ulici, na primer, svi pabovi imaju perverzna imena tipa « The Dirty Dick’s » ili « The Bad Ass ». Malo dalje, na zidu jedne crkve smo naišli na gigantsku sliku scene iz jednog od vojnih zatvora u Basri. Na slici stoji natpis “ovaj čovek je zacjelo božji sin”, ali nije jasno na koga se u stvari misli. Jedan Škot je nedavno poginuo u Basri i to je prvi i jedini Škot koji je nastradao u Iraku, pa je slika možda omaž njemu. Ipak, centralno mesto zauzima neki zatvorenik, pa se možda misli na njega. Vrag bi ga znao, ti umetnici uvek nepotrebno komplikuju stvari!







Ipak, najlepši utisak ostavio je jedan izlog, u kome su, rame uz rame, stajali Plazma keks i Čokolino. Plazma keks je za ovu priliku dobio i dopadljivo ime – Lane, a Čokolino se zove Lino, mada se možda tako zove i inače, nisam siguran. Plazma je morala da promeni ime, i to je stvarno dobar potez, jer većina stranaca koje sam primoravao da je probaju, imala je negativnu reakciju na to ime - Plazma. Za njih je plazma nekakva organska tvar, i to ime uopšte ne nagoveštava da se iza krije superukusna hrana na kojoj su generacije odrasle.





PlazmaRadnja u kojoj se ovo prodaje je jedna od tih delicatessen radnji koje se mogu naći u svakoj od izbegličkih destinacija. Svuda gde su nesrećni ljudi bežali 90-tih postoje preduzimljivi Arapi ili Poljaci (nikad neki naši) koji su provalili da postoji tržište za proizvode iz domovine. Meni taj Edimburg nije izgledao dovoljno velik da bi u njemu jedna ovakva radnja opstajala, ali me je Samir, Egipćanin koji je vlasnik radnje razuverio: “Ne bi verovao koliko ljudi ovde kupuje te vaše proizvode. Pa meni su neki od tih proizvođača specijalno za moju radnju štampali ambalažu sa engleskim prevodom.” Dobro Samire, samo ti nastavi, aj bar negde da izvozimo.





NinaNa kraju ću vam reći da je me je Edimburg ponajviše kupio fenomenalnim prostorima za relaksaciju i uzivanje u prirodi. U kom god pravcu da krenete, nabasate na ogromne parkove, odnosno otvorene zelene površine na koje ljudi izađu čim ogreje prvo sunce. Ja uopšte nisam mogao da se zasitim te lepe zelene boje i još prvog dana smo kupili velikog šarenog zmaja i otišli na piknik. Svaki dan smo išli negde van grada (što je uvek 15 minuta hoda) puštali zmaja i izležavali se na suncu. To izležavanje na travi je jedan od najlepših britanskih običaja i uvek mi je bilo jako teško da britancima objasnim kako je u našim parkovima po pravilu zabranjeno gaziti travu, i da bi vas, ako prostrete ćebe (ako postoji parče trave gde nema psećeg govanceta) u najboljem slučaju gledali kao ekscentrika. Zamislite vi u Beogradu nekog službenika koji u pauzi za ručak ode u park, izuje se, i legne na travu da pojede sendvič. Nezamislivo.


Post je objavljen 28.05.2006. u 17:38 sati.