Ponekad ne mozemo da verujemo .. u ono sto nam se dogadja.. i uporno mislimo da sanjamo... a eto.. ipak je istina... TO nam se zaista desava.. i ne pita jel sme !! ... ne pita sme li da se desi,.. da upropasti neciji zivot.. da ostavi nekom trag na dusi.. ne pita kako je ziveti s tim.. hmmm..
Sudbina nas nista ne pita.. desava se kao po nekom naredjenju,.. kao da nema srca i duse.. desava se... a ne misli na posledice..
toliko toga ruznog u zadnje vreme u mom zivotu.. toliko tuznih dana.. toliko tuznih stvari..
hocu li moci protiv svega toga.. hocu li znati..umeti.. imati snage..
hocu li izdrzati..
gde ce sve ovo da se zavrsi.. gde i kad.. i .. pitanje je kako..
nemam vise kome da pisem.. pricamm... pa pisem ovde.. da i ovde ostavim trag tuge moje.. da i ova stranica zna za moju tugu..
bojim se da vise snage nemam.. tesko sve ovo meni ide.. svaki dan sve teze..
neko tvoj.. neko najrodjeniji.. zabada ti noz u ledja.. .. nesvesno ..al ipak to radi..
najteze je gledati ... kako propada.. a koprca se i grca.. i gusi .... davi... a neda da mu se pomogne.. nece.. ne zeli.. odbija me..
odbija svu moju ljubav.. kao da mu ja ..posle toliko godina bas NISTA NE ZNACIM.. ni ja .. ni svi ostali njegovi najblizi..
tuga je ostati bez voljenog.. bica..
jednom mozda i napisem sve to na ovu stranu...
idem..
idem dalje.. tamo gde sam stala.. gde stojim vec danima...mesecima.. .. bojim se da ne bude i godinama...
naici cu nekad opet..
zato jer ........
V E R U J E M ....
Post je objavljen 28.05.2006. u 00:08 sati.