Sve bih nešto, baš bih svašta. Ugasili smo TV i bacili se na rad. Ne mogu biti zadovoljnija. Skačem tu, skačem tamo, pa malo ovo, malo ono. Kao u petom razredu, kad sam upisivala francuski!, talijanski!, pa malo streljaštva!, pa bih u glumačku!, na recitaciju!, ples!, da bih na kraju bila izbačena iz škole. He he.
Govorim ja Najdražem, sad me samo Pulitzer može zadovoljiti. Govori on da sam naporna, ali da neće to priznati.
Možda su mi trenutno tek odškrinuta vrata percepcije, ali čini mi se da su mi otvorena sva druga. He he. (Ne shvaćam svrhu svih onih sofisticiranih smajlića, kad je toliko toga rečeno kombinacijom dvaju slova)
Ne znam. Ne čitam Alku Vuicu. Užasavam se Pavičić, Pavić, Valić et al kombinacija. Ne idem na dubokoumne performanse. U kazalištu i kinu zabranjeno je pušenje. Mrzim hermeneutiku. Ne pišem baš nešto. Ježim se od palestinki. I to je sve. A ipak...
Ima nešto što me dotakne na najdublji način. Što mi stvori leptiriće u trbuhu i iglice na koži. Zbog čega ponekad i zaplačem. Glas Mary J. Blige u kombinaciji s glazbom U2-a.
I ja sebe nazivam artloverom. Eh. (Opet moćna kombinacija)