Naš ubistveno zgodni i negovani predsednik je, čujem, pozvao građanstvo da izađe na obale nabujalih reka i pripomogne u postavljanju džakova i utvrđivanju nasipa, e da bi se kako zaustavila pomamljena vodena stihija. Apelovao je na savest i solidarnost, i dodao da nije u redu da jedan deo stanovništva hvata zjale po kafićima i puši šašave cigarete, a drugi deo njegov bije bitku za opstanak i goli život. Ja se sa Borisom potpuno slažem i voleo bih da mu to nekako stavim do znanja. Kao i mnogo puta do sada, ovaj istinski predvodnik ljudi i tako jedna sijalica od svetlosti i rasterivača tame, oslovio je tekući, gorući problem silom logike i pronicljivosti koje se vide retko ili uopšte ne. Što bi rekla prof. Golubović: „Lumen!“.
Bilo je već krajnje vreme da neko otvoreno i hrabro progovori o sebičnosti i izvitoperenoj samodovoljnosti u koje hrpimice srljaju celi segmenti našeg društva. Zašto da se više lažemo, našem penzioneru ništa nije sveto, i on je prekardašio, ne kao pojedinac, nego kao društvena penzionerska i istorijska snaga. Dok zemlja grca u tranzicionim mukama, u koštacu sa klizištima i poplavljenim hektarima plodne zemlje i pokućstva, dezorijentisani umirovljenici duvaju lepak po haustorima i ’vataju se besramno sa ispisnicama u javnom prevozu na sablazan i zgražanje poštenog mladog sveta u potrazi za poslom. Umeli su i mlađi da se zaborave i da napišu koješta na fasadama sprejom ili flomasterom, ali šta je npr. jedno nevino AC/DC ili nenametljivo Kiza prema njihovim smelim i dugačkim ispisima: Đorđe Marijanović ili Dragan Stojnić. Na svako zlo spremni penzionisani naš sugrađanin držaće svoje radno sposobne ukućane u zazoru i strahu, izluđivaće ih glasnom muzikom do u kasnu noć u sred radne nedelje, praviće velike telefonske račune u domunđavanju sa istim takvim pajtašima i tvrdoglavo će odbijati da se iseli u starački dom do poslednjeg trenutka, sve dok ga ne isprate na večno počivalište. Dane će provoditi u besciljnom besposličenju po ulici, iz zabave će ulaziti u kavge sa suprotstavljenim penzionerskim taborima. Iz dosade će obijati trafike, živeći za penzionerski trenutak koji ne zna za sutrašnji dan i posledice, već samo sanja o svedočanstvima slave, veličine i sjaja koja će ispratiti njegovo ime u Politikinoj čitulji.
Danas sam, inače, izašao na ulicu obuven u dve različite cipele, levoj braon i desnoj sivoj. Ispričao sam ovaj potresan slučaj mom dobrom i premudrom prijatelju Stahinji, koji je melem čovek i veliki utešitelj, i on mi je savetovao da ih od sada spremam u parovima i da ih svakako obeležavam ceduljama.
Post je objavljen 19.04.2006. u 22:47 sati.