Marketing
Moje priznanje!
Dragi moji blogeri! Ovo je moje priznanje koje bi ja trebala reći NJEMU pa vam ga ovdje stavljam da mi date svoje iskrene komentare o tome. Dali trebam to rješiti ili da šutim i dalje? Pomozite!
Kako počet?ne znam ni sama, ali moram.
U zadnjih godinu dana puno se toga dogodilo među nama, i meni je dosadilo to naše ponašanje. Svakog dana sve više i više mi fale tvoji zagrljaji, poljupci, miris, a najviše tvoj osmjeh. Jako se kajem što sam otišla prije dvije godine i što nisam pokušala riješiti naš odnos. Trebala sam ti onda reći što me smetalo i mučilo, ali meni je jednostavnije bilo prekinuti...misleći da će se sve samo od sebe riješiti. Nisam na početku toliko razmišljala o tome jer sam mislila da je to prolazna faza. Ali ipak nije bila...Neznam dali je išta bila istina od onog šta mi je Slađana jednom rekla, nit je to bitno sada, ali nisam slušala sebe tada nego druge. Bilo mi je prečudno što smo bili skupa, a najviše zbog brata. Vaš se odnos isto tada promijenio i to je bilo zbog toga, a ja nisam htjela da se to dogodi pa me i to navelo da prekinem.
Svaki put kad smo skupa meni je sve teže i teže jer imam osjećaj da te sve više gubim. A tako i je...imama filing da ako ne završimo sve ovo da ću te skroz izgubiti, a to ne želim. Previše te volim i previše mi je stalo do tebe da bi to htjela. Nekad jako žalim što sam onaj dan otišla s tobom van i prvi put te poljubila...žalim što sam pustila da se naš odnos promijeni...što sam izgubila prijatelja kad sam rekla DA na tvoje pitanje da budemo skupa. Najviše mi je žao što nakon svega što smo prošli mi danas ne možemo normalno pričati ni pogledatio se u oči...ako nismo pod cugom. Znaš i sam da je to tako! Zašto se naš odnos tako morao promijeniti? Pa nakon toliko stvari koje smo prošli mislila sam da ćemo postati još bolji prijatelji, a ne da ćemo se tako udaljiti. Jako mi fale naše šetnje i zafrkancije, a najviše to što mi više ništa ne govoriš. Prije bi mi znao o svemu pričat šta ti se događa u životu, pa čak i o curama s kojim si bio i koje ti se sviđaju. Sad ništa ne govoriš... Ako misliš da će meni biti teško to slušati, varaš se. Teže mi je kad više ne pričamo ni o čemu jer nam je bed. Radije bi da nikad nisam bila s tobom i da sam sve i dalje skrvala, pa bi bar sve ostalo kao onda. Ostali bi barem dobri...bolji nego danas.
Živciraju me tvoje nagle promjene raspoloženja. Jedan dan si super i sve je ok među nama, a onda drugi pak se ponašaš kao da se i ne poznamo. Ali najgore je kad se sretnemo dan nakon šta budemo skupa, i uopće ni riječ ne progovorimo.Nekad mi je bilo bed zbog toga-to priznajem, ali sad mi je pak teško. Teško jer bi htjela da taj dan bude sve normalno, da se ponašamo kao dvoje odraslih ljudi, a ne kao djeca. Da nam ne bude neugodno i bed. Sa svima mogu normalno pričati i zafrkavati se, ali s tobom nemogu. Nije samo u meni stvar...jednako si kriv kao i ja.
Zato ti i ovo sve govorim...sve ti priznajem da napokon ovo završi. Znam da nećeš reagirati i da ćeš vjerojatno ostat kao pegla kad ovo pročitaš, ali to me ne dira. Ni ne tražim od tebe da išta kažeš, a kamoli da nešto napraviš. Ja jednostavno moram to sve izbaciti iz sebe i da se to riješi. Koliko sam ti ovo puta htjela reći u četiri oka, i taman kad odlučim mi budemo skupa i sve se zasere. I zato te molim ako sam ti ikad išta značila nemoj mi se više približavati. Ja bi se maknula, ali nemam snage , a ni ne znam kako...a tebi je svejedno pa napravi to umjesto mene. Znam da se ne možemo izbjegavati, niti je to ono šta želim. Kad se vidimo pozdraviti ćemo se, možda i popričat malo ali vani mi nemoj više nikad doći. Nemoj me više pitati šta mi je, a najmanje da plešemo kao nekad. Jednostavno ništa više os prijateljskog pozdrava.
Vrijeme je da oboje krenemo dalje i nađemo nekog jer kao šta si mi jednom rekao: "Veza bi trebala biti normalna, spontana stvar, bez nekih većih promjena u našem odnosu!"
Post je objavljen 06.04.2006. u 18:03 sati.