ČETVRTAK
Prvi radni dan nakon pune tri godine! Uhu! I – juhu! Jutarnje tuširanje u 7.30! Čo-vje-če! I to je bilo prvi put u tri godine! Da se razumijemo – prala sam se ja i češće, ali ne baš u tu uru! Potom se našminkah! I skinuh piđamu! Čo-vje-če! I opet! I još tri!!!
A na novom poslu – super. Miran ritam, za razliku od onog konfuznog kojem pamtim iz vremena pisanog novinarstva, ovdje izgleda kako svi imaju vrimena za sve, barem danas... Zadovoljna sam. Napravih plan i program, kojim su izgleda i ostali zadovoljni, pa...
Klinci su bili problem. Najveći. Babu i didu je tokalo čuvat dvoje mlađih, a potom i troje, kada su preuzeli Prvog iz vrtića. Umorili se ljudi! A moje troje pijonira kada me ugledalo na vratima... O, Bože! Mislila san kako će me udavit, grlili su me svi od kolpa, skakali po meni, ma kakva spužva, obalili me cilu, obrisali čokoladne prstiće o moju radnu monturu, šta da van pričan. Dok je piđama bila u điru ni me bilo briga, ali tko sam ja da se sad tek bunim.
Javim se sutra. Držite mi palčeve!
Sandra ;o) za malo v!!!
SUBOTA
Uhuhuhu! Evo me. Vikend. Ja dežurna. Doduše – samo s mobitelom u blizini.
Ljudi moji, koji je gušt opet radit nakon ovoliko vrimena. A definitivno nije štanga u pitanju ;o) !!! Napokon se osjećam korisno. Barem sebi. Ukoliko me kužite.
Moji cvjetići su super, njihov tata također, kad dođem doma cijepe me do iznemoglosti, ali nema veze, ipak sam ja mama koja RADI, kvalitetno provedeno vrijeme i sve to trlala što se da iščitati u literaturi tipa Kako-biti-turbo-mama-i-uz-to-imati-karijeru. Mo'š mislit! Istina jest – da djeci nedostajem do bola, da ručak nije skuhan (srećom baka ih nahrani!), da pegla ima barem 3 sata rada, da bi kupatilo bilo mnogo ljepše s par kapi Domestosa. Ali i istina jest – da sam nasmijana od uha do uha, da sam večeras prvi put odgledala Zuhra show i pri tom plesala ( a gost je bila Danijela!), da sam skinula piđamu i da se svako (ali – s v a k o!!!) jutro našminkam.
I, da, kihnuo je ONAJ, onaj koji je branio da se braću bije, e, taj. Pa, utošila sam više emocija pijući čašu vode, nego li onaj tren kada sam čula što mu se dogodilo. Nevjerojatno. Da mu se smrt dogodila prije deset godina – vrlo bi vjerojatno nazdravila čašom vina, ali danas – ništa. Neka ga voda nosi, bio, a ko da nije. Nadam se jedino da će imati u svojem komadiću vječnosti snove – majke Vukovara, supruge Srebrenice, bombe nad Dubrovnikom, snijeg Velebita i jedan slow-motion granate koja je za par metara falila kampanel Svetog Duje. Spomenuh ga jednom i neću nikada više.
I NEDILJA
Napokon se logirah. O, Gospode, stvarno triban odradit kakav kratak tečaj snalaženja na računalu!
Post je objavljen 12.03.2006. u 12:31 sati.