Ovih dana se održava 34. Beogradski filmski festival (FEST) koji na preskoke posećujem kako bi o tome imala šta da kažem. Nakon prošlogodišnjeg izleta u nešto alternativnije vode, FEST se ove godine vratio svojoj uobičajenoj koncepciji koja uključuje mešavinu holivudskih blockbustera i dobrih/manje komercijalnih filmova sa ostatka planete. Tako smo, pored filmova iz npr. Kazahstana, Koreje ili Južne Afrike, ove godine imali priliku da pogledamo skoro sve filmove nominovane za Oskara - "Brokeback Mountain", "Walk the Line", "Good night and good luck", "Capote", "The Constant Gardener" i "Crash".
Iako nisam sigurna da se FEST može nazvati festivalom u pravom smislu te reči, to je bez sumnje značajno dešavanje, kako za ovaj grad tako i za mene lično. FEST uvek podigne učmalu februarsku atmnosferu i daje mi nešto čime mogu da se bavim i o čemu mogu da razgovaram sa prijateljima. Iako to može zvučati glupo, kada pribavim karte za sve interesantne projekcije osećam se kao dete koje je upravo dobilo najdražu igračku. Mnogi od tih filmova nisu remek dela ali koga briga, dokle god mi daju priliku da vidim nešto novo i o tome potaknem diskusiju, za mene su najbolje što filmska industrija ima da ponudi.
Tamnu stranu FESTa bez sumnje čine pretenciozni i arogantni filmski kritičari koji se u vreme festivala namnože kao pečurke posle kiše. Ne treba generalizovati ali većina njih mnogo više truda polaže na to da deluje prepametno nego na to da kaže nešto što će gledaocima biti od koristi. Neverovatno je to koliko mogu da melju o svemu što nema nikakve veze sa suštinom. Kada završe svoja maratonska izlaganja znaćete sve o rasveti ali skoro ništa o kvalitetu filma. Ovo me toliko nervira da razmišljam da sledeće godine i ja postanem jedan, čisto da dokažem da je moguće izraziti mišljenje koje si ionako plaćen da imaš. Koliko je teško reći "Ovo je dobro" ili "Ovo je neverovatno sranje", ha?
Druga stvar koju FEST treba da unapredi jeste organizacija. Holivudski filmovi dobijaju najbolje termine i bioskopske sale dok oni malo manje komercijalni filmovi, koji FEST čine festivalom a ne revijom blockbustera, dobijaju ranopopodnevne termine i sale u koje ne može da stane ni moja najuža porodica. Znam da mnogima od vas ovo zvuči logično ali zapravo nije. Holivudski filmovi ionako direkt sa FESTa idu u redovni bioskopski repertoar dok ostale filmove možemo da vidimo samo tad i eventualno za četiri godine na Studiu B negde iza 2 ujutru. Iako razumem finansijski aspekt te odluke i dalje mislim da se može pronaći bolja ravnoteža jer manje komercijalni filmovi imaju svoju publiku. Problem je donekle ispravljen ali ne i rešen nekim reprizama jer ja svejedno nisam mogla da stignem na neke projekcije koje su bile ili u sred radnog vremena ili rasprodate danima pred festival. Videću da li se daju u reprizno-repriznim terminima ali jebeš ga, moglo je to i bolje.
Usled nedostatka vremena, do sada sam uspela da vidim samo četiri filma ali u planu gledanje još barem druga četiri, u naredna tri dana. Nisam odgledala ni jedan blockbuster pa ćete na razglabanje o potencijalnim Oskarovcima morati malo da sačekate. Za sad sam hronološki uživala u sledećim projekcijama:
Smrt gospodina Lazareskua (Moartea Domnului Lazarescu, Rumunija 2005, režija Cristi Puiu)
Ovaj odličan rumunski film krajnje realistično i prepoznatljivo prikazuje način na koji su stariji i siromašni pripadnici društva tretirani od strane jednog zastarelog i propadajućeg sistema zdravstvene zaštite. Glumac Ion Fiscuteanu veoma ubedljivo glumi Gdina Lazareskua, udovca koji sa svoje tri mačke živi u predgrađu Bukurešta. Gdin Lazaresku nakon celodnevnih mučnina i glavobolja poziva hitnu pomoć ali oni isprva odbijaju da mu pomognu jer odokativno zaključuju da su njegovi problemi izazvani alkoholom. Komšije priskaču u pomoć ali se to pokazuje kao nedovoljno pa se hitna pomoć poziva opet i tako počinje njegova neverovatno mučna i bolna odiseja po raznim gradskim bolnicama. Iako je sam naziv filma mali spoiler, on je svejedno veoma emotivan i napet i nažalost veoma blizak svima nama koji nismo tako daleko od Rumunije. Mene je ovaj film potpuno “kupio” i ocenjujem ga sa 9/10.
Što je muškarac bez brkova? (Hrvatska 2005, režija Hrvoje Hribar)
Pošto vama ne moram da prepričavam radnju, evo par utisaka o filmu. Ovde je taj film prilično dobro izreklamiran kao “Najgledaniji hrvatski film u poslednjih 10 godina”. Premijeru su posetili režiser Hrvoje Hribar i nekoliko predstavnika filmske i glumačke ekipe a zabavno je napomenuti da je tokom najave filma voditeljka imala toliko lapsusa da je ispalo da je ovaj film u HR pogledalo “preko 150 gledalaca”. Iako film nije remek-delo, gluma je bila dobra a prikaz mentaliteta zabavan. Zaplet nije originalan ali je dovoljno relaksirajući da mu se to ne uzme za zlo. Kao poseban plus izdvajam očitu energiju između Zrinke Cvitešić i Leona Lučeva u njihovim ulogama zaljubljene udovice i katoličkog sveštenika. Kniga bi dobila više ali ni film ne prolazi loše – 7/10.
Poslednji dani (Last days, SAD 2005, režija Gus van Sant)
Ovaj film je inspirisan poslednjim danima Kurta Cobaina. Glavna ličnost je Blake, umetnik izmučen svojim uspehom, drogama i ljudima koji ga okružuju. Tokom filma, mumlajući sebi u bradu, on tumara prostorom koji ga okružuje, povremeno gubi svest, svira gitaru i krije se od ljudi koji ga neprekidno uznemiravaju.
Poslednji dani je jedan od onih filmova koje ćete ili prezirati ili voleti, a sebe svrstavam u drugu grupu. Mišljenja sam da su Gus van Sant i glumac Michael Pitt odlično prikazali izmučenog narkomana/rock zvezdu u danima koji vode njegovom samoubistvu. Scenario je jako uverljiv i skoro da sam sasvim osetila njegovo beznađe, patnju, umor i potrebu za samoćom. Iako dinamika filma nije uvek zadovoljavajuća, smatram da je sjajno što su sve to uspeli da postignu bez preterane dramatizacije i dijaloga. Mnogi posetioci FESTa su ovom filmu dali jedinicu, pogrešno ga ocenjujući kao dosadnu interpretaciju života Kurta Cobaina no, prava istina je da film uopšte nije pretendovao da bude biografski već da su neke činjenice iz Cobainovog života samo poslužile kao osnova za lik koga tumači Michael Pitt. Meni se čini da je film jako dobro prikazao taj pred-suicidni heroinski haos i zato mu dajem 8.5/10. Ovo 0.5 dajem kao nagradu za casting fantastične Kim Gordon koja se nakratko pojavljuje u filmu.
Zreli ljudi (Voksne mennesker, Danska/Island 2005, režija Dagur Kari)
Ova komedija prati život Danijela, neodgovornog i šarmantnog grafitti umetnika koji živi u Kopenhagenu i ne haje zato što ga jure raznorazni potraživači – parking služba, stanodavac, policija … Jednog dana u njegov život ulazi Frank, devojka koja je isto tako neodgovorna i šarmantna koliko i on sam. Od tog trenutka njegov život dobija potpuno novu i ništa manje zabavnu dimenziju. Film takođe prati život njegovog najboljeg druga Dede kao i situiranog ali veoma nesretnog sudije čiji se život u nekoliko navrata "sudara" sa Danijelovim.
Po meni, ovo je jedna interesantna i dobro režirana komedija sa elementima drame u kojoj postoji puno interesantnih zapleta i raspleta. Film je opušten i povremeno će vas nasmejati do suza. Moj omiljeni lik je Deda (Morfar) čija opsesivna potreba da postane fudbalski sudija predstavlja humoristički klasik. Iako je kraj malčice nedorečen, film je dobro urađen i dovoljno atraktivan čak i za širu publiku. Ja ga smatram dobrim načinom da se provede sat i po i zato mu dajem 8/10.
I tako, kao što vidite, do sada nisam videla previše filmova ali su barem svi koje sam pogledala bili vredni spomena. U naredna tri dana ću gledati još najmanje 4 filma, među kojima i novi film Atona Egoyana “Where the truth lies”, “A little trip to heaven” kao omaž mojoj malecnoj opsesiji islandskim stvaralaštvom, kirgistanski film “Saratan” kao i “Gđa Henderson predstavlja”, film koji za sad vodi u trci za najbolji film FESTa. Ukoliko mi ostane vremena pogledaću i "Darvinov košmar" mada je pod znakom pitanja da li ću za taj film uopšteno naći karte. Saznaćete za koji dan.
Post je objavljen 03.03.2006. u 17:15 sati.