Smatram kako nije važno navoditi vrijeme u kojem se odvijala ova radnja. Ili ipak je? No dobro. Bilo je to prije pet godina. Huh, davno, a tako bistro u mojoj glavi i tako ružno pred mojim očima.
Ona je imala kojih dvadesetak. On je imao nešto više. Ja sam bila mlađa nego sada :) I ja sam imala dvadesetak. Oni su se „beskrajno“ voljeli. Ja sam to vidjela u drugačijem svjetlu, kao što to inače i biva kod ljudi. Čim si izvan magičnog kruga stvari vidiš drugačije. Najčešće u pravom svijetlu. Najčešće u onom koji ono drugo dvoje ne vide. I mrzim se jer sam bila u pravu.
Ona je bila takva da bi dala život za mene. Ponekad se nismo slagale. Ponekad smo se čerupale. Ponekad plakale zajedno, a ponekada zajedno šutjele jedna od druge. Ponekad sam je voljela više od ičega u ovoj galaksiji. Bila je uz mene onda kada sam mislila da neću doživjeti drugi dan i bila sam uz nju svake sekunde kada me trebala. E da, tu se rodio problem- bila sam uz nju kad me trebala.
Rana jesen. Rujan. Još jedan dan u nizu u kojem se borila sa svojim dragim i pokušavala nastaviti, odnosno prekinuti, tu njihovu „ljubav“. Ona je obična cura, ali možda previše samouvjerena nego što je na to imala pravo. On bahat, arogantan i mutav. Doslovno sišao s brda. Ah! Nemojte me krivo shvatiti kad tu spominjem neke prirodne ljepote nekih susjednih zemalja. Nisam se ni ja rodila na Trgu bana Jelačića. I ja sam s brda. Z bregov, točnije. Gdje sam stala? Mhm. Da. Oko deset sati navečer zvoni telefon:
-Ej…jesi doma?
-Jesam. Kaj je bilo, Lea?
-Ma…možeš doći? Nije dobro.
-Kaj se dešava? Sama si?
-Nisam. Tu je. Pili smo. Svađa. Standardno, znaš i sama. Hoće ići kući, a ja ga ne mogu zadržati. Kud će ovakav pijan? Molim te, pomogni mi nekako. Zapravo… ne želim ga više vidjeti, ali ne može takav doma.
-Kaj da ja tu sad radim? Kak da ti pomognem? Znaš i sama da neću šutjeti kad dođem. Nisam li ti rekla da se makneš od te bolesne veze.
-A, znam. Ajde, molim te. Strah me. Znaš kako završi.
I znam da nije moje da rješavam tuđe zavrzlame, jer smatram kako je bolje ne uvlačiti se u to,ali otišla sam. Ona bi to učinila za mene. Možda.
U stanu kaos. On pijan leži pod stolom i drži se za srce. Ona uplakana i raščupana. Pokušavam tu nekaj izvesti, ali on uporno želi na ulicu i sjesti u auto. Nadljudskim snagama sam ga odvukla u sobu i bacila na jogi koji je bio na podu.
-Kučko jedna. Morala si doći!!!
-Pa, dušo draga, da si me ti zvao došla bih prije nego bi telefon zazvonio. Uostalom, da sam znala da dolaziš pobrinula sam se da ona ne bude kod kuće.
Bacila sam mu ručnik natopljen vodom ravno u lice. Znala sam da mu zapravo nije ništa, da glumi i očajno laže. Samo još jedan truli pokušaj da je zadrži uz sebe. Ali, naravno, ja sam opet bila jedina jebena stranka kojoj je to bilo jasno ko dan. Došla sam do njega i kleknula.
-Gle, frajeru, kod mene ovo tvoje glumatanje ne prolazi. Nju si smuljao, ali ne vjerujem da će ti proći i ovoga puta. Kod mene to ne prolazi.
-Kučko! Ne treba meni tvoja pomoć. Mogu i sam srediti situaciju.
-Da. kao i inače. Šakama.
-Ne trebaš mi. Meni ne treba nitko. Čak ni ova kurva od Lee.
Zašutio je i ponovo se uhvatio za prsa. Dramska akademija!
Gledala sam u njih i pitala se bi li bilo dobro napraviti dramu po ovoj životnoj priči? Teško. Jako teško. Glumac očajan, toaleta nikakva, a scenografija…tipično hrvatska.
Molila me da nazovem hitnu pa sam to i učinila.
-Molim vas, možete li doći u Aninu 10? Dečku nije dobro.
-Što mu je?
-Boli ga u prsima.
-Koliko godina ima?
-Samo malo. Lea, koje je godište?
-'75-o.
-Koje mu je prezime?
-Tren. Lea, bemu, ja nemam pojma kak se on preziva…
-Oprostite. Poznajete ga?
-Pa da…onako.
-Je li drogiran?
-Ne. Pili su…pio je.
-Koliko?
-Pola litre stocha.
-Dolazimo.
Hitna je došla brzo. On je u međuvremenu izletio van i bauljao po parku, a ja sam glumila psa čuvara koji je jurcao za njim. Urlao je kako će umrijeti jer ga ostavlja i da mu srce neće izdržati taj teret. Ubit će svakoga tko joj se približi. Ona je njegova. Ma nemoj?! Jednu cipelu je izgubio na putu. Drama i pol! Ma kakva Villa Marija!!!! Ovo je bilo dva puta veće sranje!
Stajale smo naslonjene na zgradu,a njega je servisirala hitna. Odmakla sam se malo od nje i imala što za vidjeti. Stajao je s rukama u džepovima i govorio kako je ona malo paranoična i da inače iz zabave zove hitnu i laže. Njemu je to bila zajebancija. Zajebancija koja nikome nije bila komična osim njemu.
Hitna je otišla i odvukli smo se u stan. Sjela sam za kuhinjski stol i uhvatila se za glavu. Samo tren kasnije čula sam uzdahe. Ustala sam se i pogledala u sobu. Ljubavni par u ekstazi. Polugoli…
-Ok, Lea. Idem ja. Vidim da je sve opet po starom. Molim te, nemoj me više zvati zbog ovakvih gluposti.
-Ne, ne idi. Molim te. Budi s nama. Evo, sredili smo se. Sve ok. Nećemo se svađati. Samo se mazimo. Ostani.
-Gle mala, ako vam fali treća osoba u krevetu mogli ste pitati, a ne raditi komediju od večeri. Nije da bih pristala, ali mogli ste pitati. Tako štedimo vrijeme svima.
-Nemoj ići.
-Čujemo se. Javi se kad se otrijezniš.
-Nemoj. Pričekaj pola sata. Samo da se izmirimo.
-Adio.
Otišla sam i nije mi bilo jasno kaj se to zbivalo i čemu ljudi rade takve bedastoće.
Mislite da je tu kraj? A ne. Dragi moji, krvavo tek slijedi.
Sat vremena kasnije zvonio je telefon.
Plač.
-Dođi…
Istog trena osjetila sam užas. Grozan osjećaj prostrujao mi je tijelom.
Nisam mogla ući u njezin stan. Ležala je na podu tik do vrata.
-Lea, pomakni se. Ne mogu ući.
-Ne mogu.
-Molim te. Samo malo. Ne mogu ući unutra.
Jedva sam otvorila vrata. Ležala je na podu. Lice prekriveno krvlju. Kosa raščupana. Sva u modricama. Počela sam plakati. Sagnula sam se, skupila snagu i jedva je podigla. Odnijela sam je na krevet. Gledala sam u njezino lice s užasom i neizmjernom tugom. Nisam razumjela. Nisam to mogla shvatiti. Zar je ljudski um takav? Zar smo svi mi negdje duboko u sebi životinje? Nježno sam uklanjala svaki trag krvi s njezinog tijela. Šutjela je i tiho plakala. Nešto se u njemu prelomilo i odlučio je postati nepravedni sudac. Čuo je da je pričala s nekim dečkom na faxu... Od toga je krenulo. Bolesna ljubomora. Patološki slučaj.
-Lea, nisam znala…Ostala bih, ali djelovali ste ok. Uvijek su tako završavale vaše svađe. Nisam znala…
-Ok je mala… Nisi mogla znati, znam. Sve ok.
Zaspala sam pored nje i sljedećih mjeseci pokušavala otjerati njezinu bol. Fizički se oporavila, ali psihički… To ostaje cijeli život.
Rekla sam, prošli su mjeseci. Strašno je patila. Voljela ga je i to sam razumjela, ali ne i to da čovjek može preći preko svega i zaboraviti.
Da, zaboravila je.
-Moram te nešto pitati.
-Reci, Lea.
-Čuli smo se. Pomirit ćemo se…
-Molim?
-Daj, trebam samo tvoje odobrenje.
-Čije? Moje? Ne treba tebi moje odobravanje! Tebi treba nova glava. Ti nemaš tri čiste u njoj!
-Molim te, prihvati ga zbog mene. Molim te.
Nisam joj ništa odgovorila. Šutnja je bila znak da ću joj, kao prijatelj reći što mislim, ali moje mišljenje ne mora nužno biti i njezino. Željela sam da bude sretna. Ona je očito to znala biti jedino s njim.
Da. Pretpostavljate, pomirili su se. Ja sam i dalje djelovala kao da one noći nisam bila jedan od aktera te strahote. Njezina želja bila je uslišana.
Dan prije vjenčanja, eh, udala se za dotičnog, rekla je:
-Znaš…da si bila tamo to se ne bi dogodilo. Ti si kriva. Tebe ću kriviti cijeli život.
Gledala sam u nju s nepovjerenjem i pitala se jesam li doista kriva. Danas znam da moj ostanak ne bi ništa promijenio. Bilo je pitanje dana. Danas znam da sam te noći izgubila prijatelja. Danas znam da ljudima pomažeš na svoju savjest. Pomoći nekome? Ne znam. Možda i ne. Možda se u konačnici ništa ne bi promijenilo, ali bi sve bilo nekako ljudskije i dostojanstvenije.
Nakon nekoliko tuča i hospitalizacija, dobili su dijete.
Znate onu staru, otrcanu: Pomozi sirotu na svoju sramotu. ?
To je tako.
Kasno je. Laka vam noć…
- 23:11 - Komentari (11) - Isprintaj - #
Ma znaš šta? Mirne duše ti mogu reći, iako sam i ja imala jednom takvog kretena, da je ona biček obični zbog takve izjave tebi, i da zaslužuju jedno drugo u toj svojoj bolesnoj patologiji. Žao mi je kikača, jer će on ili ona naučit biti ili žrtva ili zlostavljač. Ne okreći se nikad za njom, nije vrijedna...Ona nije željela pomoć od tebe nikada, ona je samo patološki željela sve više i više pažnje i osjećaj da je jedina u nečijem svemiru. Ti si joj poslužila svrsi i pao je otkar...Nabijanje krivnje kada postojiš i bez nje...Klasika... Sam ti piči dalje od takvih ljudi, curo, i nikada se nemoj zaustaviti... (Vulgar 02.03.2006. 00:11)
neko ostaje đubre do kraja, ti ostani prijatelj do kraja pa kaj košta da košta. (legasvega 02.03.2006. 08:02)
Ne mogu vjerovat da neko može prijeć preko tako čega...ajme, ajme...crna kronika. (MadameB 02.03.2006. 09:38)
Tužan primjerak ljudske gluposti ta tvoja prijateljica(kao da si opisivala jednu osobu meni vrlo blisku)doduše njen muž bi se smirio od straha predamnom,a ona bi molila da ga ne diram(nakon što bi me prvo zvala upomoć),a nakon mog odlaska sve bi bilo po starom.Ima takvih jako puno,nažalost.Pozdrav iz Rijeke! (Forza Fiume 02.03.2006. 10:59)
Thoreau je rekao:"Većina ljudi živi životom tihog očajanja". A ja bih dodao: mnogi kao da uživaju u tome. (misko 02.03.2006. 16:42)
ma katastrofa,,puno je lakše kriviti drugog nego priznati sebi da živiš u velikoj grešci... btw. kak je na poslu? (bokyzg 02.03.2006. 18:16)
ne znam, ljudi moji. kao što bi rekao balašević:"To je tako...ne pravi od tuge nauku...". @boky- ne smijem se žaliti. bit će bolje. tek sam na početku. (pantera 02.03.2006. 19:19)
upravo si spomenila moj najdraži Balašev stih :) a ova gore, ne znam, ja to ne mogu shvatit valjda jer previše takvih ljudi poznajem i žena koje su izvukle deblji kraj radi nečega šta ja zovem glupost a one ljubav... (Viz 03.03.2006. 00:20)
Uh, što reći?! Izgleda da je on NJENA sudbina, kakav god bio. Jadno dijete. A tvoja sudbina je ONA. I bit će onoliko dugo koliko ti budeš željela. (Pjesma o jednoj mladosti 03.03.2006. 17:32)
čovjek se umori...ja sam se umorila, a na kraju svakog umornog puta stoji praznina...:), ali uvijek postoje ljudi koji će je popuniti :) (pantera 03.03.2006. 18:22)
nikada mi nece biti jasno sta jednog covjeka moze natjerati da se veze uz nekoga za koga zna da ce mu od zivota uciniti pakao... (Veliki Zeleni 04.03.2006. 17:33)
Post je objavljen 01.03.2006. u 23:11 sati.