Od nedavno sam, bičevan ambicijom i naoružan tvrdoglavošću, počeo ne samo ponovo da se bakćem ruskim jezikom koji sam dugo, dugo učio kroz sve škole, nego i da savladavam osnove potpuno mi nepoznatog nemačkog jezika u obližnjoj školi za jezike. Ja uopšte volim da počnem stvari da ih nikad ne završim. Uplatim tako po neki kurs pa sedim kod kuće, čitam stare novine i kopam nos, mrzi me da idem, a i drugi učenici bubaju, uznapredovali, samo ja stagniram, sedi drvo na drvo, der Baum an dem Baum . E, šta ja sve započetog u životu nisam završio, to je, mislim, vredno svakog divljenja. Neke moje druge osobine ni pomenuti, ali ovim se stvarno ističem, u ovoj stvari sam nesalomiv, pravi karakter, i voleo bih da vidim tog majčinog sina koji bi pokušao da se sa mnom poredi.
Poslednja dva časa pričamo o bolestima, naišla takva neka lekcija. Tako sam saznao da jedan od polaznika, naoko mlad čovek u najboljem zdravlju, ima kilu na želudcu. A jedna druga polaznica ispade slepa od rođenja, dobro, to nije bolest, ali ipak. A sama učiteljica je u žaru nadgornjavanja objavila kako ima padajuću bolest, a onda je to i demostrirala sa treskanjem i penom. A jedan tihi mladić koji je pokazivao naročiti smisao za nemački priznao je da od detinjstva ima mračne misli i bacio se kroz prozor. Ali kod nas je nisko pa se smrskao samo napola, a napola i nije. Pao je ispred neke pekare i rasterao gladne studente.
Danas sam na ulici sreo ministra za lokalnu samoupravu, Parivodića. U Beogradu je sneg napravio veliku bljuzgavicu pa je on skakutao kao kozica da ne ukvasi noge. Mada ovako više podseća na prase. Punačak je i roze je boje. Rekao sam mu: „Pomoz’ bog ministre za lokalnu samoupravu“, a on meni odgovorio: „Bog ti pomog’o neznana delijo.“ A ja ću njemu strogo: „Što skakućeš budalo?!“ A on od sramote obesio nos i brže bolje strugnuo. Nekih dana ne mogu ničiju glupost da podnesem, pa nek je i ministarska.
Post je objavljen 07.03.2006. u 23:45 sati.