Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/sismis

Marketing

Video sam da reklamiraju jedan jevtini deterdžent koji sam ja prošlog meseca u svom siromaštvu koristio kad je trebalo prati. Na reklami je bila prikazana neka srećna i mirišljava porodica sa punačkom decom, dva automobila, psom, bunarom u dvorištu i pušionicom za meso iza kuće, svi su bili van sebe što koriste baš taj, a ne neki drugi deterdžent, i ni traga od osipa, crvenila i ljuspanja kože koje sam ja zaradio. Sad vidim da je on bezbedan za građanstvo, mora da jeste čim je na televiziji, osim ako ta ista porodica nije zakulisno pretakala skupi Persil ili Ariel u ambalažu ovog manje uglednog sredstva.

Prošle nedelje sam bio na Zlatiboru, službeno. Bilo je ’ladno, ali za dana sunčano, moglo se šetati, pazariti rukotvorine na pijaci, grudvati, mesiti sneška i udevati mu nandžarastu šangarepu po sred tikve za impersonaciju nosa, pitati se sa seljacima. Smestili su nas u Institut za štitastu žlezdu i metabolizam „Zlatibor“. Pošto se valjda računalo da smo i mi došli sa određenim problemima za koje je ova kuća vlasna, nismo mogli ubediti kelnere da nam daju normalne obroke i teško su nas tamo morili glađu. Posle doručka koji se sastojao od dvopeka i čaše podgrejane vode, tovarili bi nas u kamione i izvozili na neku ledinu da krčimo panjeve, skupljamo granje i ćuskijom razbijamo kamen za seosku kanalizaciju koja se pravila od donacije samog norveškog kralja Haralda, poznatog u narodnoj pesmi kao Septički Harald iliti Harald Mirišljavi. Popodne su se odvijali zbilja dosadni sastanci na kojima je dosta prisutnih koristilo sledeću poštapalicu: „Št’s’ tiče...“. Neka tetka je u svojoj prezentaciji o održivom turizmu i prirodnim resursima regiona izrekla nepobitnu činjenicu: „Pećine postaju sve atraktivnije za razvoj turizma“. Što je mojim mislima dalo krila i zamaha, jer eto, imamo mi i zemunice i jame i druga prijatna mesta na koja će strani turista pohrliti da provede godišnji odmor u memli i mraku, u društvu slepoga miša i ušate sove. Naročito porodice s decom, samo da ne ostave oči na jedinstvenim pećinskim ukrasima.

U prethodnom postu sam uzgred pomenuo moju daleku babu Perku. Ona u stvari nije bila Perka nego Pera, to sam se ja naknadno setio. Zlo i naopako. Po njoj, recimo, ne bi mogla da se zove knjiga Petrijin venac, jer bi u slučaju Perinog venca mislili da je u pitanju neki deda i neki njegov tamo venac i dok bi se pisac Mihajlović tu snašao i ispetljao da objasni, svima bi dosadio. Dok bi recimo ta daleka baba mogla da se udene u Gorski vijenac i umesto knjaz Danilo, mogao bi da bude knjaz baba Pera, jer se to, kad je reč o plemenitaškom soju, i ne proverava nešto posebno. Moja daleka baba bi vrlo efektno otvorila taj spev i to bi izgledalo recimo ovako:

Knjaz baba Pera
(didaskalija: načuljenih ušiju netremice gleda u mrak svinjca...)

Crni dane, a crna sudbino
Oj kukavno srpstvo ugašeno...

Ili recimo ovaj stih bi njoj, računam, vrlo pristajao:

Knjaz baba Pera
(didaskalija: gleda u čabar u kom se kiseli veš uz pomoć neuglednog sredstva za pranje s početka ove priče)

U ad mi se svet pretvorio
A svi ljudi pakleni duhovi...

Jao al’ je kasno, e sad stvarno moram na spavanje. Povampirio mi se direktor i ’oće čovek da ne kasnimo na posao. Stoji na kapiji sa satom i upisuje vreme, nepomenik.

Post je objavljen 07.02.2006. u 02:14 sati.