Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/samomisli

Marketing

Ne pada jabuka...

… daleko od stabla, kaže stara narodna poslovica. U ovom postu to je kratak i znakovit uvod u sljedeću rečenicu, koja glasi: Moj sin ima svoj blog!
Ovdje je sad potrebna jedna kratka stanka. Ne dramska, nego emocionalna. Jer danas pišem samo kao mama, bez ikakvih literarnih i inih konotacija.

Moje dijete ima 12 godina. Kad sam mu jednom predložila da otvori svoj blog jer se jako zanimao za moj, rekao je da ne želi. I da mu je glupo pisati blog koji bi čitala njegova mama. Zalud sam se klela da ne bih čitala njegov blog i da bih voljela da ga piše zbog sebe, zato što znam da ima što reći i zato što mislim da bi mu blog pomogao to izraziti. «Nećemo o tome», rekao je, a ja nisam htjela forsirati pa nisam to više spominjala.

Onda me prije nekoliko dana stao nagovarati da promijenim dizajn. Dok smo tako švrljali po Netu u potrazi za savršenim dizajnom za moj blog, postalo mi je jasno da o svemu tome zna previše za nekoga tko 'nema' svoj blog. Savjetovao me oko detalja koje je, nije mi dugo trebalo da shvatim, već usavršio na svome blogu. Shvatila sam to, ali nisam pitala ništa. Da je htio reći, rekao bi mi. A nije. Pa sam zaključila da to jednostavno nije moja stvar. I da roditeljska briga možda daje meni kao njegovoj majci pravo da 'istražujem', ali da je od tog mog prava daleko važnije njegovo pravo na privatnost i intimu, koje ja u svome djetinjstvu baš i nisam imala.

Imamo svatko svoje računalo pa ja njegovo ni ne diram, ne računam li povremeno brisanje prašine s njega. Znam da bi bilo dovoljno kliknuti na povijest posjećenih stranica da nađem njegov blog. Zapravo više nije potrebno čak ni to jer je, skidajući brojač za moj blog s bloga nekog dečka kojeg on posjećuje, otvorio tu stranicu na mome računalu. Trebala mi je jedna minuta da prepoznam njegov 'rukopis' u komentarima na blogu tog dečka - dakle trebala sam samo kliknuti na link tih komentara da uđem na njegov blog. Ali nisam. Na trenutak sam pomislila da će majčinska znatiželja prevladati, ali uspjela sam se obuzdati. Dovoljno je bilo da se sjetim kako je moj brat naglas čitao moj dnevnik pred cijelim razredom, ili one jezovite slutnje da je moja mama možda čitala taj isti dnevnik. Bilo je davno, ali dovoljno upečatljivo (da ne kažem traumatično) da odlučim ne činiti to isto svome sinu.

O da, kopka me – itekako. Ali ne želim biti mama koja njuška i čeprka po intimi svoga sina, onoga koji me jednom nazvao 'cool mamom'. Jer ja to želim i ostati.



Post je objavljen 13.01.2006. u 13:52 sati.