Priznajem da nisam neki preveliki fan nove godine. Nisam hejterka ali joj poslednjih godina pridajem sve manje pažnje. Kao osvedočenu neradnicu, mene ne uzbuđuju niti slobodni dani, niti mogućnost preteranog uživanja u iću, piću i izležavanju, niti nada da će se u toj nedelji dogoditi nešto od čega će mi narednih 358 dana klecati kolena. Kako nemam mogućnosti da taj praznik provedem onako kako želim, provodim ga onako kako moram – obično na nekoj dosadnoj žurci sa isforsirano veselim ljudima na kojoj se obilato zalivam alkoholom nadajući se da ću pasti u alkoholnu komu, zaboraviti kako mi je bilo i onda se narednih 2 meseca auto-ubeđivati da mi je ustvari bilo super.
Ovo, pogađate, nikad ne uspeva jer se ja i u najluđim alko-bespućima uvek sećam svega što se desilo i uvek znam da mi je uglavnom bilo neznabožački uspavljujuće i dosadno.
Za razliku od proteklih godina, na ovaj smo doček krenuli unapred smoreni i bez velikih očekivanja. Plan je bio da odemo, klatimo se levo-desno do 2 ujutru i onda odemo kući izgovarajući se požudom a zapravo priželjkujući da u krevetu buljimo u neki od opskurnih filmova iz televizijske ponude. Srećom te se plan nije ostvario – štaviše. Ne samo da smo se odlično proveli i ostali do ranih jutarnjih sati već smo sve vreme ludovali na dance flooru i mlatarali rukama u svim naučno priznatim pravcima i smerovima. Kao ilustraciju ću ponuditi činjenicu da sam u odsutnom trenutku uhvaćena kako oko pola pet ujutru aseksualno bacakam i milozvučno arlaučem uz «Rhythm is a dancer». Do tog trenutka nisam bila ni svesna da znam sve reči, sreća te još imam podsvest da me prijatno iznenadi i demantuje.
I ostali su građani ove «miroljubive zemlje ratnika» novu godinu dočekali na manje-više sličan način. Ludovalo se po kafićima, restoranima, hotelima i kućnim žurkama. Za one sa plićim džepom i jačim živcima su organizovane zabave po glavnim gradskim trgovima. Beograd je ove godine ispunjavao sve predispozicije za dobru uličnu zabavu – 4 bine sa nelošim izvođačima i neverovatnih 12 celzijusa u plusu ali šta to vredi kada ulicama i dalje hara nedojebana dečurlija kojoj se smisao života svodi na nezajažljivo alkoholisanje i bacanje petardi usled čega ulične zabave poprimaju formu Vijetnamskog rata u kome je jedini cilj izvući živu glavu. U ovoj državi očito nikog nije briga što svake godine slušamo o desetinama maloletnika koji će narednih 50ak godina svog života provesti bez minimalno dva prsta – kod nas gde je slavlje tu je i alkohol a gde je alkohol tu je i pucanje, šta sad, pa nećemo valjda da menjamo nešto u čemu smo najbolji?! Priliku da novu godinu proslave na glavnom trgu nisu dobile jedino Nišlije – njihov je gradonačelnik, velečasni Smiljko Kostić, doneo bogougodnu odluku da se u tom gradu obeleži jedino pravoslavna aka «srpska» nova godina, nedržavni praznik i još jedan odraz naše posebnosti naspram ostatka sveta. Jebi ga, mora nekako da se isposluje tih mesec dana lađenja jaja pa sad, jedna nova godina, dve, tri, ima se - može se, zar ne?
Pri pogledu na cifru koja opisuje prosečnu platu u Srbiji zaključujemo da je većina građana ipak ostala kod kuće da uz prase i rusku salatu aktivno bulji u program koji su nam, specijalno za tu priliku, pripremile naše voljene televizije. A program? Nikad gori. Mislila sam da je prošle godine bilo loše ali je ove bilo naprosto ... tragično. Ne znam ima li uopšte smisla trošiti reči na over-the-top grand parade, izlizane matore pevaljke od čijeg vam se izraza lica pre plače nego veseli, serijale jeftino-primitivnog «humora» oličenog u neka dva mentola koji misle da je fantastično smešno biti zadrigao i imati južnjački naglasak ili o novogodišnjem programu jednog kanala koji se sastojao u isečcima iz njegovog novogodišnjeg programa '91, '92, '93?
Najveće razočarenje su, u svakom slučaju, bili filmovi. Takvu plejadu naporne B-produkcije je stvarno bio uspeh nahvatati odjedanput. Najviše su zakazale one TV kuće koje se, u trci za rejting, svake godine potrude da imaju par jakih premijera – pod ovim ne mislim na BKTV i njihov fantastično-zabavnan ciklus filmova sa Bud Spencerom (?!?) već na RTS, Pink, B92 ili pak HRT, koji ovde ima popriličnu gledanost. RTS se trudio da pusti dosta filmova od kojih su neki bili krajnje opuštajući (romanticne komedije iz 50ih) a neki potpuni promašaj (ciklus filmova «Ajkula» - krajnje passe). Bez obzira na to, rekla bih da je RTS summo summarum imao najjače filmove pustivši Sin City, Daredevil, Van Helsing, Shakespeare in Love (...). Pink je ove godine totalno zakazao bez ijedne jače premijere, B92 je (kao i uvek) bio filmski dosadnjikav dok su se na filmskim kanalima (Cinemania, TV1000) uglavnom vrteli filmovi koje viđamo i inače. Za mene je poprilično razočarenje bio i HRT jer su novogodišnji filmovi bili poprilično slabi, da ne kažem patetični. Sva sreća da smo se domaćin i ja razigrali, ko zna šta bi se desilo da nas je zahvatila ona ranijespomenuta novogodišnja «požuda»?
Mi smo u svakom slučaju u novu godinu ušli veselo a sa druge strane su nas opet sačekale afere, tragedije ali i lepe vesti. Vlada je nastavila kampanju otkrivanja tople vode o porodici Karić, Tadić je uljudno i sa dostojanstvom –pozvao- Mladića i Karadžića da se dobrovoljno predaju (yeah, right), očiti psihopata je ubio petočlanu porodicu u Herceg Novom, fantastična Olivera Jeftić je pobedila na tradicionalnom novogodišnjem polu-maratonu u Sao Paolu ... sve ove vesti na svoj način boje našu svakodnevnicu i ukazuju na to kakvi smo mi zapravo. Ono što me je od svega najviše nateralo na razmišljanje jeste emisija «Utisak godine» u kojoj je za utisak 2005. izabrano sećanje na Đinđićev atentat. Podsetiću, ovo je godina u kojoj su na videlo isplivale mnoge istine i afere a opet – nama je i dalje najveći utisak to da Đinđića više nema. Ovo može biti indikator raznih stvari ali bih se ja usudila da odem korak dalje i kažem da ovo samo očituje neobuzdanu potrebu našeg naroda za kukanjem.
Da me ne shvatite pogrešno – meni je i dalje poprilično teško kada o tome razmišljam i nipošto nisam ravnodušna. Svesna sam onoga što se dogodilo i jasne su mi posledice. Ipak – isto kao što sam to činila i kada su umirali moji najbliži tako i sad – situaciju nisam videla kao izgovor da se predam i da ostatak života provedem ridajući nad svojom nesretnom sudbinom. Očito je da sam u tome ostala usamljena jer vidim da je mnogima i dalje najdraže da se guše u apatiji i beznađu od kojeg mi već ide para na uši. Zapamtite, ono što se desilo nas je možda vratilo u antiku (jer smo u srednjem veku već bili) ali od tada pa do danas nemamo ni jedan jedini izgovor zašto smo u antici i ostali. Kada bi se svi ovi ljudi kojima je čitav svet non-stop srušen barem malo aktivirali u društvu ili kada bi barem izlazili na izbore, možda bi se nešto i promenilo. Ovako su se svi rađe popuju po svojim dnevnim sobama i nariču neshvatajući da bi se uz malo napora, ako ništa drugo, barem rešili svojih frustracija, osećaja bespomoćnosti i rezigniranosti (ili barem potrebe da svakodnevno dave rodbinu sa istim).
No, da ne dužim, nisam želela da od ovog napravim politički pamflet nego da vam saopštim da sam novogodišnje i božićne praznike provela veselo i da vam se zahvaljujem na lepim željama za 2006. Sad odoh da vidim da li nešto ostade od božićnog ručka a vama želim produktivan prvi radni dan u novoj godini i puno sreće sa mamurlukom!