Šef se kao i obično zadržao na dugoj jutarnjoj kavi. Mislim, ni ja se ne bih žurio na posao kada bi svako jutro bez da prstom maknem bio bogatiji za draj zu funf tauzenki ojera. Četvrtkom je posao i inače slabiji pa smo Frenki i ja pijuckali kavu i palili jednu za drugom. Frenki je legenda. Franjo Gmižić, zvan gmaz, zmija, varan, blavor, macklin i inim gmazjim imenima, kada smo raspoloženi za šegu, inače ga zovemo Frenki. Toga smo jutra slušali radio, komentirali novine, ubijali dosadu čačkanjem nosa, češkanjem po nije bitno čemu, vrtili se na stolici, šarali internetom, obarali rekorde u tetrisu, premještali tegle s cvijećem, gađali se papirnatim avionima, šiljili olovke... sve u isto vrijeme. Inga je ušla u prostoriju, prekinuvši nas dakle u ničemu. Taman je par sekundi ranije Frenki prokleo život dosadni i ko ga stvori, a ja sam mu kontrirao da mu nije ni život ni Stvoritelj kriv što je ambiciozan poput sjevernojadranske moruzgve i poduzetan kao koala, šta cijeli život ne siđe s eukaliptusa. Ingina anđeoska pojava je osvijetlila prostoriju. Bila je lijepa žena u najboljim godinama i znala se nositi s tom činjenicom. Samo za taj dan i samo za nas bila je obučena u usku, ali decentnu tamnu kajtijaznam sivkasto smeđkastu majicu od laganog materijala s nekakvim širokim turtle-neck ovratnikom što se nježno i podatno spuštao niz ključnu kost sve do grudi koje su živahno, ali sinhronizirano poskakivale u hodu, dok su se bokovi ritmično izvijali kao u trbušne plesačice, skriveni iza svilene suknje koja je ovlaš prekrivala koljena. Mljac.
Kaj je dečki, letargija?
- A e, štaš... glumili smo suzdržanost.
- Čujte poslao me generalni, mislim ne znam kak bi vam rekla...
- Kaj smo sad zajebali, bio je izravan Frenki.
- Ništa, dolazi kombi s papirom za kopirku, a nema Štefa...
Štef je bio Stjepan Petrovečki i bio je domar u firmi zadnjih dvadesetak godina i uvijek bi tajanstveno nestajao u obližnjoj birtiji na konjaku baš kad bi trebalo nešto radit. Mi smo bili majstori za izbjegavanje posla, ali on je napisao tri-četiri doktorata na tu temu.
- Kak ga nema. Doktor je u ordinaciji, mislim, ordinira za šankom kod Drageca. Bum ja otišel po njega, riječi su mi odlučno izašle iz usta, ali tijelo je ostalo u stolici mlohavo i nepomično.
- Je moš mislit, ajde dečki dižite te lijene guzice, ne...
I tu je Inga prdnula. Tih i odrješit prdac joj je uskočio u riječ. Damski. Čisti nadrealizam. Mislio sam da sanjam. Da se meni to dogodilo, složio bi facu kao joj, ajme, sori, pobježe golub, hvataj ga, ne daj mu da izleti iz sobe... kreveljio bih se i napravio majmuna od sebe, kao da je prdac u najmanju ruku protuprirodni blud. No Inga nije niti trepnula već je nastavila kao da se nije ništa dogodilo.
- ...da mi ga se sad tražiti. Ajde, ajde. Idemo...
Uhvatio sam zabezeknuti Frenkijev pogled dok nas je za ruke vukla prema hodniku. Ona je nastavila bezbrižno i opušteno pričati i zekati se, a mi smo joj valjda nešto odgovarali, no zbog pretrpljenog šoka se slabo sjećam tog dijela. Meni se činilo da smo kao dva mulčića uhvaćeni s prstom u pekmezu poslušno, šutke i pognutih glava išli kod ravnatelja po šamar ili zaušnicu.
Papira nije bilo puno, jedna paleta, možda pedesetak paketa od po dva-tri kilograma. Odmah smo zasukali rukave i nosili po dva ili tri paketa odjednom u skladište udaljeno desetak metara od kombija. Inga nam je pokazivala gdje trebamo što staviti. Kako je vrijeme teklo, činilo mi se da sam umislio onaj prdac. Izgledao mi je sve nestvarniji. Počeo sam misliti kako je to zaškripao pod, iako je novi parket stavljen prije mjesec dana. Ili da je pukao šav na haljini ili je Inga zlato ugazila u nešto. A možda sam krivo čuo. Možda je Frenki prdnuo, pa je zato napravio takvu facu. Da, da sigurno je to. Do kraja palete papira bio sam uvjeren da se u biti ništa nije dogodilo.
Poslije me Frenki gurnuo laktom u lakat dok smo u tišini ispijali žuju iz boce, nakon što smo pojeli frtalj kruha s parizerom, jer svi pravi manualci to rade poslije posla.
- E stari, a dobra je Inga.
- Ne bih joj oprostio.
- E stari, a jesi ti ono čuo?
- Misliš Ingu... Aha.
- Fala Bogu, ja sam mislio da haluciniram.
Onda smo naručili još po pivu kod Ozrenke i zašutjeli na par minuta, svak u svojim mislima. Frenki je gledao kroz prozor i navlačio flašu pive kao dudicu, a ja sam palio cigaretu za cigaretom. U jednom trenutku je odložio flašu zamišljeno gledajući kroz prozor i ne okrećući se prema meni tiho, slomljenim glasom prozborio:
- Ja sam fakat mislio da ženske ne prde.
Post je objavljen 30.11.2005. u 01:16 sati.