Danas sam mislila o svakodnevnom maskiranju. Kada počinje gluma, ko se glumi, kada prestaje, šta je bitno i sl.
Naime, setila sam se jedne frendice koja je jednog dana počela jako da oponaša Keri iz S&C. Krenulo je od mimike, prešlo na frizuru i odevanje, ženske priče i žensko društvo...Užas! Grozan osećaj kada gledaš metamorfozu jedne tebi drage osobe u drugu koja ti ide na živce. A onda sam se setila tinage perioda i raznih faza-punk, metal, techno...ali to i jeste period potrage za identitetom, tako da...ok! Dalje, trenuci kada upoznaješ nekoga ko ti se jako dopadne, pa iz želje da fasciniraš tu drugu osobu ti spletkariš i Hopa! već si neko drugi. A u suštini mnogo je takvih trenutaka...Sve u svemu, koliko god mi odbijali tu činjenicu da često glumimo i bivamo neko drugi, i bez obzira na to koliko želimo da smo ono što jesmo, često, često spletkarimo i nesvesno se maskiramo.