danas sam se vozio javnim prometalom znanim kao tramvaj, ušao sam u srednji vagon dvanajstice
uvek se vozim u srednjem vagonu dvanajstice jer je "prva zlatobogova istina" da se u prvom i trecem vagonu uvek voze neki kreteni a u srednjem vagonu su uvek ugodne i, ako ne ugodne, a ono korisne osobe
ako dvanajstica ima dva vagona, vozim se u prvom mada je tamo moguce sresti smrtničku budalu
tako i danas bješe
ušao sam u tramvaj i počastio ljude svojom zlatobožanskom prisutnošću
ceremonija ulaska je fenomenalna - ušao sam te počeo trljati rukama (jer je bilo ladno) s kojih je padalo zlato te sam pevao simfoniju što je ličila na milicijsku sirenu
neka deca su prasnula u smeh te oponašala moje pokrete, smijući im se
rispekt za to, mislim si, jer lepo je kad se ljudi smiju smešnim stvarima
međutim, ono što me zbilja razljutilo i stvorilo ovaj jal je nedostatak hrabrosti u te dece da se suoče s pogledom nadljudskim
očekivao sam da će se deca okrenuti prema meni i doviknuti "ma vidi cara" ili tako nešto, ali ne, oni su skretali poglede i nisu se drznuli pogledati me u oči
deci je bilo neugodno smejati se
nekom je neugodno smejati se
gde ide ovaj glupi smrtnički svet? lepo je kad te netko gleda mrko i ljutito, ali kad ti se netko smeje, to treba skrivati? popišao sam se kletvama na decu i na njihove matorce što ih uče takvom svetonazoru, zbog takvih stvari ljudi umiru a ne ostaju besmrtni
dragi ljudi, smejte se
i nemojte da vam bude neugodno
zaboga, ne budite pičke