Sećate se kad ste bili mali pa ste zamišljali da u radiju žive mali ljudi. Zapravo, niste vi to zamišljali, nego je to jedna od slika koju vam roditelji i vaspitači utuve u glavu, zajedno sa pričama da decu donose rode, da Srbi pre devedesetih nikad nisu vodili ratove u ulozi agresora, da partizani nisu klali, nego samo četnici...
E pa i ja sam tako donedavno krišom zamišljao da blogeri, sem ovih koje lično znam, i nisu živi ljudi nego neki entiteti koji obitavaju između modema i njegovog slota u kućištu. Pa ti sad klikneš na nešto u Bookmarks-ima i otvori ti se nešto što se zove Glasna Jasna ili Bazna Vazna, i ti kao sa tim entitetom nešto komuniciraš, razmenjuješ komentare i tako to, što je zabavno i može da pomogne da se nakratko zaboravi na realnost, a u suštini je to sve vrlo virtuelno i kad malo pogledaš dosta je to bolesno.
Ali ti likovi se jednim delom okupljaju i uživo. I tako smo se u subotu ja i naš pesnik konačno nakanili da odemo na jedno takvo okupljanje, dakle na samit beogradskih mlatitelja gloga na Adi Ciganliji. Nismo se dugo zadržali ali smo došli do nekoliko okrepljujućih saznanja:
1. Da su to ipak nepobitno mladići i devojke sa endokrinim žlezdama, sistemima organa za kretanje, disanje i varenje, dalje sa mišićnim tkivima, skeletima, uopšte sa svim karakteristikama ljudske vrste, što je odlično, mnogo bolje nego da su u pitanju neki apstraktni entiteti.
2. Da su to čak šta više dobrim delom zanimljivi mladići i devojke, lepi, načitani i upućeni u savremena zbivanja, i da im je omiljeni vid zabave cirkanje piva pod otvorenim nebom, a to je odličan vid zabave, koji odaje jednu širinu, fleksibilnost, skromnost i bogougodnost.
3. Dalje, neki od njih su odlični fotografi, neki se bave slikarstvom, vajarstvom, jedan planinari, jedna postarija gospođa ima čak četvoro dece, njena najstarija kćerka koja takođe piše blog završila je molekularnu biologiju, jedan dečko ima sve sličice iz Španije 82, uključujući i Lidbarskog, koga u moje vreme niko nije imao.
Inače, kad smo došli, nekoliko dotad nepoznatih devojaka me je pozdravilo sa "Ćao Gajo" ili "Pazi eno ga Gaja". To je stvarno novina za mene. Dakle, postoji i neki mikrokosmos u kome mu ja dođem nekakav gistro selebriti. I to je odlično, odlično je znati da postoji neki takav mikrokosmos.
Kad malo razmislim, to je čak idealno, to je i bolje nego biti selebriti u makrokosmosu. Jer, pretpostavljam da je naporno biti Bred Pit. Nikad nisam bio Bred Pit.
Najzaslužniji ovo okupljanje, ili bar najzaslužniji za to što smo se i nas dvojica konačno nakanili da ga posetimo, je izvesni Srki, koji je svoj blog pisao čak i tokom boravka u jedinicama i ustanovama JNA. Kod njega imate i kompletan spisak učesnika ove konferencije, kao i zamašnu količinu fotki sa iste.
Nismo stigli da popričamo s mnogo njih to veče, između ostalog zato što je jedini izvor svetlosti bio mesec, kao što se na slici jasno vidi. Najviše smo komunicirali sa šarmantnom Ivankom koja se predstavlja kao Dubravka, njenom ništa manje šarmantnom sestrom i izvesnim Sibonijem.
Sve u svemu, lepo. Možda je to začetak nekih novih drugarstava i poznanstava. A možda neko od njih postane i nekakav Bred Pit.
Post je objavljen 22.09.2005. u 16:00 sati.