evo, recimo ja:
nekad si drugačija. nekad si ista. i pitam se kad zapravo postojiš, ili je možda okvir slike jedino što je stvarno?
a ja pokušavam obrisati prašinu svaki dan, radi onog ispod nje. znam, nije ona snijeg, ali ipak, da se to ispod ne smrzne. ili utopi.
kad izbrojimo sve korake, možda možemo početi brojiti iznova, neke nove koji će kad ih izbrojimo postati stari. tako to ide, i kraj ne postoji, osim kad ga zamislimo a to nam više nije smiješno.
i znaš ti bolje od mene tko te čuva kad odeš iza pospanih kapaka a ja ostanem sam. recimo: nemam drugog posla, ili, još malo preciznije: to je sve što bez tebe znam raditi.
Post je objavljen 28.07.2005. u 19:59 sati.