Marketing
Guilty...
Danas se dogodilo nešto zanimljivo. Lažem, nije, al zvuči dobro.
Skinula se s kompa. Legla na kauč. Vratila na komp. Pustila ''Stairway…''
Legla na kauč. I šta sad? Uhvatila se u koštac sa svojim mislima. A ne mogu pobjeć od njih. Fokusiram se na pjesmu. Nah. Ne pali. Daj misli, maknite se…negdje. Na trenutak mir. Ah ljepote. Kad ono opet.
Dignem se, vrpoljim malo. I sjednem za komp. Na net ne smijem. Odo u word.
I shvatim da bježim od vlastitih misli. Shit. Više se ne znam izrazit bez škrabanja.
Koji kurac se događa? Cilo lito ja se nisam suočila sa sobom. Bože.
I prvi put uhvatim moment. Neznam šta ču. I bruuuum , šleper izbaci tonu
neprobavljenih misli, događaja.
Ma ne danas. Možda sutra. Jesus, neznam, preksutra. Zašto baš danas?
Sjetih se sna. Sanjala sam nekog. San previše dobar. Situacija : Not gonna happen in real life.
Moja reakcija: predobra. Šansa da se ponovi in real life : koja šansa?
Stupanj realnosti : nikakav. Goddamn nije tako zvučalo. Onda. U snu.
Onda je bilo super. Tako je i trebalo bit. U snu, naravno, ne u stvarnosti.:ironic laughter:
Koji vrag. Zašto sad? Bilo je prilika. Geez. Neki ljudi jednostavno ne kapiraju.
Neću sad. Al hej! Bar se dogodilo. To sam htjela. Realnost me šupirala.
Al to sam tila davno. Uh, ima od toga. Al neka. Dogodilo se? Zar ne.
Bar u nekom paralelnom universu. :zadovoljni osmjeh:
Mah. Ovo sucksa. Ja bi pisala svašta lijepoga. Al ne smijem.
Bio bi to strava blog. Bez cenzure. Neznam, možda otvorim neki anonimni.
Ipak, znam neke ljude koji ovo čitaju. Pa bi, bilo…bed. Da.
Ja zazirem uvijek. Imam muda, ofkors :haha: ali pazim. Znate, pazim što pišem,
malo manje što prićam. Da se ne bih pec, pec.
Zašto ovo pišem, sinko… i sve samo da misli odagnam. I u kakvu se kašu ovo pretvara? No idea.
A znam ja…znam ja zašto sam utekla mislima. Da, da.
Mene nešto proganja, iz zasjede. A to je 2. rok iz fizike.
Možda zvuči banalno. Meni više ne. S tim ''like I care'' stavom sam i dopeljala tu.
Izvlačim se nemilo. Bez uvlačenja u šupak. Zato sam na lošoj listi. Bila.
Stvar je u tome …Meni nitko ne zna za popravni. Jehej. Good liar. Nah.
Samo mislim na starce. Oni misle da sam prošla, na prvom naravno.
Previše bi ih razočarala. Znate da za razočaranja, uvijek ima mjesta.
Znam da cilj ne opravdava sredstvo. Sebična sam. Ma nisam.
Sjebala sam, i jednom. Bar jednom, sam tila vidit roditelje sretne, radi mene.
Ljeto, ljeto. Koji kurac sam tako sjebana da nemogu lito provest lahke duše?
Neeee. Zašto bi?
A i ko mi je kriv, osim mene same, malo profesor J.
Inače da sam rekla da sam pala. Uhuhuh, ljetna karantena braco.
Nema van. E jebiga. Al to ne može tako.
Kompromis prije svega. Na takvu odvratnu laž sam se odlučila jer:
1.Previše ih volim da im to kažem, a oni mene malo manje da mi oproste.
2.Učenje je usko povezano sa socijalnim životom. Jedno bez drugog ne može.
3.Socijalni život bi mi bio ukinut. Kupanje, rijetko kad. Samo ako je iznimno vruće. I ako sam prije toga učila 10 sati.
4.Moji starci misle da se treba učit dnevno 10 sati, ali seru kvake da je 1 sat dnevno dovoljno. I onda kad ja predložim da učim dnevno sat vremena, po 30 dana= 30 sati. Više nego i dovoljno. Ne.
5.Večernji period od 9-12 je krizni i zato ni slučajno ne bih smjela van. Jer baš ta 3 sata ću ja učiti???!!! Molim??? Kao da ne mogu u danu od 24 sata odvojit 3 sata za van sa ekipom. Po njima je to ne moguće.
6.Ja mogu uskladit kupanja, izlaske i učenja. Oni to ne shvaćaju. Zato je ta laž bila nužno zlo. A u svakom zlu nešto dobro. Žao mi je radi toga. Ali probajte razumit da mi nije lako. Probajte shvatit kako bi bilo 24/7 u kući. Nikako. Upucala bi se. Od onoliko koliko bi oni očekivali da ću učit, ja ne bi ni pola, al svejedno bi te dragocjene ljetne ure provela u zatišju doma.
7.I prošle sam godine išla na drugi, i oni su to znali. Okupala sam se točno 4 puta. I bila van desetak. A učila sam zadnjih 5 dana. I prošla. Iako sam ja učila zadnjih, ma manje od 5 dana. Ja sam 2 ipo mjeseca provela u kući.
8.Ne hvala.
Post je objavljen 27.07.2005. u 00:32 sati.