Sinoć smo mi svi sa tečaja otišli na pizzu.
Dogovarali smo se i dogovarali već skoro mjesec dana, htjeli smo da budemo svi skupa, svih 9.
Onda se netko sjetio da bi mogao i profesor ići s nama (ipak je on s nama na istoj frekvenciji), i svi smo se složili.
No, postojao je još jedan problem.
Tome radi svaku večer, a među nama ima mladih mama s malom djecom, a mi si ne možemo dopustiti da budemo vani do kasnih noćnih sati, pa je odluka pala da idemo UMJESTO tečaja – na pizzu.
(Kad moj Ivan plače, Rade ga odma uzme u ruke i samo ga nosa po stanu, otpale bi mu ruke)
Tečaj počima u 6ipo, pa i da ostanemo 5 sati, svejedno to nije kasna ura za vraćat se doma. Bar ja tako mislim. A i ostale cure.
A muški? Ne znam šta misle, ali morali su se složiti jer nismo brojnije ali smo uvjerljivije (i glasnije)
Ja sam krenila malo ranije, išla sam sa mojom sekom Anom kupit mami poklon za rođendan. Danas joj je rođendan i mogu napisati šta joj je kupila jer kad ona ovo bude čitala (a čitat će, znam), već će sve bit gotovo.
Kupila joj Ana crvenu beretku i odgovarajuću pašminu.
Poklon je od nje i tate, a od mene će dobit jedan lijeeeeeepi kolač jer i nisam baš pri parama, a i šta poklonit ženi koja sve ima?
Ma dobro, pričam gluposti, našlo bi se već nešto, ali sad jednostavno nemam para. Moja mama to zna i vjerujem da bi se naljutila da joj sad nešto kupim, a zna kakva je situacija.
Rekla bi mi: «Ti nisi normalna. Zašto si išla to kupovat? Nemoj se razbacivat novcima,....»
Bolje da mi «hvala» bude jedan lijepi pogled, nego bujica ovakvih riječi. Jel tako mama? A, kao (skoro) uvijek, bila bi u pravu.
Kad smo to obavile, išle smo u Stila na kavu.
Rekla sam Ani da zove Ivana (njen dragi) da dođe na kavu jer ja za petnaestak minuta moram ići.
On je došao taman kad sam ja nervozno pogledavala na sat i pitala se: pa gdje je više taj momak?
Ostala sam još dvije minute (koliko pristojnost nalaže, a stvarno sam se žurila) i otišla.
Na pizzi je bilo fenomenalno.
Tek smo sad ustanovili (ali zaozbiljno) DA SU NAS TRAŽILI, NE BI NAS USPJELI SPOJITI i stvarno će mi bit žao kad tečaj u 7. mjesecu završi. Znam, možemo se mi i dalje nalaziti, ali nije to više to. Jedina nam je šansa da ostanemo ko i do sad, da upišemo neki drugi tečaj koji Tome vodi. Time ćemo kupiti još godinu dana, ali znam da je to jaaaako teško izvedivo, praktički nemoguće, zato sad uživamo, radimo, pa se malo zezamo, pa radimo,..
U gotovo svemu dijelimo mišljenja, a kad se i razilazimo, to su sitne nijanse koje se daju tolerirati.
Nakon nekog vremena, atmosfera je bila toliko opuštena ko da se svi znamo sto godina.
Bilo je tu svakakvih priča, viceva, dogodovština, ogovaranja bračnih drugova (ups! – Rade, ništa nisi pročitao), smijeha, ma svega.
Najviše od svega bilo je za*ebancije koja je prerasla u podbadanje na račun sexa.
Iako smo si mi već svi dobri, ipak ostaje činjenica da ja te ljude znam tek par mjeseci, a PUNO puta sam bila izdana, iznevjerena, razočarana, tu sam bila malo suzdržana. Kad bi, po mom mišljenju, za*ebancija prešla nekakve moje granice tolerancije, (a visoka je, vjerujte) ili kad bi mi postalo neugodno, jednostavno bi umukla.
Oni koji me znaju privatno, znaju da su to rijetke situacije kad ja zašutim. Ali, što je sigurno, sigurno je.
I ovi su lukavci to skužili pa bi me tada pitali: «Šta je, maca papala jezik?»
Ja bi tada rekla: «To tvoje pitanje/tvrdnju neću ni komentirati. Misli šta oćeš»
Tada bi prešaltali u nižu.
Šta je previše, previše je.
No, to nije ni malo remetilo atmosferu, dapače.
Bilo mi je žao kad je došlo 9 sati jer sam morala ići doma.
Ne, nije mi muž odredio izlaz, nego Šimun tada ide spavat, i mama mu mora ispričat priču.
Morala sam ići, a nekako u isto vrijeme kolegicama su počeli pristizat SMS-ovi, muževi se zanimaju kad će doć doma.
Svejedno sam otišla među prvima i bilo mi je žao.
Sutra je srijeda, tečaj se održava po rasporedu, i opet sve po starom
Post je objavljen 08.02.2005. u 23:47 sati.