od petka u zakašnjenju. a danas snig...
text nastao u petak, 1:49 am
Večer je bila bezvoljna. Izašla čisto jer je kraj polugodišta, pa se kao triba proslaviti.
Generacijski smo se skupili kod brodova (a od generacije nas 12), i zajednički odlučili otić do puba, na večer maturanata. samo što nismo zajednički odlučili kad ćemo otić do puba.
pa su nam se putovi malo razišli, ali je večer od bezvoljne postala jedna od boljih u zadnje vrime. jedna od onih litnjih večeri, samo zimska...družile smo se s prijateljem na balkončiću kuće iznad vijećnice. ispod nas krov, isprid nas katedrala, a u glavama rusvaj izazvan mješavinom različitih stvari...tu smo došli do prvih bisera ove večeri:
- himna vesele družine iznad krova u koju tuče reflektor: pi pi kva kva kokoda kokoda (ili u varijaciji: pi pi kva kva klo klo da da )
- slogan budućeg predsjedničkog kandidata: KO DA DA – DADO DA! (i ispod zaokruženo DA!)
a onda smo napokon i došli do tog puba. u pubu prijatelj i prijatelju osamnaest rođendan. prvih nekoliko zaključaka večeri:
-nikad se ljudi ne mogu smijat nama, koliko se mi možemo smijat njima.
-mi smo uvik u pravu.
i apsolutni car među razgovorima:
- smiju nam seee....
- nek se smiju, smijen se i ja sam sebi.
- i ja isto....
- zašto?
- jer san skužila koliko san smišna, da sam i sama sebi takva postala.
- to ti je...dotakla si dno dna.
- kako to misliš?
- ništavilo.
- aaaa...pa dobar je taj osjećaj s vrimena na vrime.
- zašto?
- pa tako...dobro je to...
- šta?
- ...pa....žmnjlr...khm brlj.........odmorin se od sebe same.
- to si zanimljivo rekla.
- oštroumna sam večeras.
- ma nisi oštroumna...nego...
- bar artikulirana....
- artikulirana, da...
toliko o stanju duha i tijela u petak...
u sridu idem u zagreb...hvala dragom Bogu, mislim da bi krepala ode.
Post je objavljen 24.01.2005. u 02:03 sati.