Mean Gay Guy, onaj koga su prekomandovali u drugu branšu a s kojim komuniciram daily, emailom: So, we should meet... For coffee or something. You can take me to that coffee place you go to.
Ja: Yes, let's meet. I'll be here Saturday, you can swing by to pick me up and we'll go.
MGG: Okay, I will.
Ja: But I should tell you, apparently I don't recognize people and I ask my own clients for id, so I may not know you.
MGG: That's fine. I'll be the gay mexi who sits at your desk and shouts 'where's my coffee b*tch!'
Jedna stvar: niko ne tretira ovaj jedan izvestan problem kao ozbiljan. To može neko s vremena na vreme da kaže kao, ja ne pamtim likove ali imena znam u pola noći da me probudiš. Ili, ne znam, ne pamtim lica ali brojeve što pamtim, neverovatno nešto! Ali to je više onako, usput, anegdotski.
Ja imam ozbiljan, ozbiljan, OZBILJAN problem s tim. Ne mogu, ne mogu nikako! Probala sam, mislila sam da samo treba malo da se potrudim, da do sada nisam obraćala pažnju, u stvari, nisam nikad uzimala taj problem za ozbiljno i da je stvar vežbe i da se malo time pozabavim. Ali avaj... to je prosto van moje moći! Vežba, trud, koncentracija, tj. bedni pokušaji svega ovoga, ne-po-ma-žu.
Volela bih da budem ozbiljno shvaćena. Meni ovo stvara nemale probleme u životu.
Gledam ljude belo, a par nedelja ranije smo sedeli i ćaskali i super se ispričali... S vremena na vreme radim ono iz dijaloga - tražim i vozačku dozvolu od ljudi koji dolaze u banku za ovo ili ono, a onda se ispostavi da sam im otvorila račune, aplicirala za kredit, predlagala ovo-ono, taj jedan put kad sam ih 'upoznala'. Kad ugledam ime na ekranu, sve se setim, ama baš sve, ali dok gledam lice, ništa. I onda mi bude glupo i sramota.
I onda sam razmišljala, i shvatila, ja imam taj užasan problem.
Ja ne pamtim lica. Ne-pamtim. Imam neku falinku u mozgu.
Kad ugledam ime na ekranu... valjda nije od gledanja u ekran, tj. interneta? Valjda nije. Problem je stariji od interneta. Svi moji prijatelji će vam potvrditi - ja ne znam nikog, a sad znam i zašto je tako. Ja nemam pojma ko je neka lokalna selebriti, znate ono, lik koga svi u (malom) gradu znaju ili je štatijaznam, neka ta gradska faca, legenda, ovo-ono, ja te nikad ne znam. Nikad. Svi znaju, ja ne. A bila sam tu, around.
Mislim, šta da radim? Mora da ima neko rešenje, sigurno ima nešto... Vi nemate pojma kako je to tužno. I kad Bobi nekad kaže, čekaj, je l' znaš ti onu ženu (npr), ja se preznojim! Gledam i vidim je prvi put u životu a znam, ZNAM, da treba da je znam, čim on tako pita.
Shvatate li vi mene? To je užas. U 45. minutu filma shvatim da je glavni glumac Kevin Spejsi ili tako neki lik. Lažem, da mi sad neko pokaže sliku Kevina Spejsija, ne bih znala da je to on. Ne bih imala pojma. In fact, kad sad pokušam da prizovem taj lik u glavi, nemam ništa. Kevin Spejsi... Mislim, ok, znam te glavne zvezde, nije sad da nemam pojma glumce, to ok.
A da li sam kompenzovana nekom drugom sposobnošću? NE! Imena ne pamtim nešto naročito, tu i tamo se setim ili ne. U prostoru se snalazim ali ne uvek. Zamenjujem prva slova u parovima. Mešam levo i desno!!! O tome tek... jao pa ja sam totalno hendikepirana!
Ne znam, baš sam očajna. Umela sam lepo da upamtim svoje učenike, dok sam bila nastavnica. I isto tako, tu i tamo zapamtim po nekog randomly. Lepo vidim da moj mozak ima neki svoj sistem i u tom sistemu nema mesta za ljudska bića. Osim što ja taj sistem ne razumem! To je problem.
|
