Macchiato...
05.01.2012., četvrtak
Za čikaru kave...iliti Špageti vestern, meksička sapunica i Roger Rabbit
|
Ljudi moji, jebe me južina... Nema tu ništa čudno, ali danas mi nekako nisu svi doma, pa odlučih, onako u solo aranžmanu, odvuć se na jedan makjato, tek toliko da malo vidin svita. I doteturan ja nekako, onako štuf i nikakav, do kafića, zavalin se ka krepana kokoš u katrigu, zapalin cigaret i priko volje otpuhnen dim. Jebat ga, disat se mora. Čekan neko vrime, al ništa se ne događa. Pogledan naokolo i presretnen konobarov pogled. Gleda on mene i gledan ja njega, udahnen duboko, a on stoji skamenjen i ne mrda. Ne da mi se treptat, a pari mi se da se njemu da još i manje. Fiksiran ga pogledon ka ono Clint Eastwood u dobrin starin Špageti westernima kad čeka da zlotvori trznu, pa da ih sve sredi sa zadnjin metkon. I gledamo se mi čeličnin pogledon. Popustit će već netko...ne može to proć lišo. Prva se kaplja znoja počela cidit niz vrat, dlanovi mi postali pomalo vlažni,cigaret je dogorija već blizu usana, a mi se gledamo... I nitko da prvi potegne, nitko da prvi ustukne ni milimetra. Zajeban je on protivnik, znan ja to od prije, ali nisan ni ja još za bacit. Napetost raste, a oko nas tišina da ni muvu nemoš čut. Znan da je zima i zato ih nema, ali vražje beštije uvik se nađu di triba i ne triba samo da te jebu s onin svojin zujanjen i kad god mogu da ti se poseru u burek. I mi se još gledamo čekajući i najmanji pokret onog drugog da okončamo dvoboj, a svaki od nas svog asa u rukavu ima i u njega se uzda. - Pa, jeben mu mater, - mislin se ja već pomalo i nervozan - koji klinac bleji? Nije mu posal da me gleda, nego da mi donese više tu jebenu kavu. - Ma ko ga jebe - zasigurno je on razmišlja u to vrime - Ne pije se meni kava, nego njemu, pa nek se digne i nek si je uzme sam. I gledamo se mi još minut, dva, tri, ne bi da je lipota prilazna, a onda...ničim izazvan, konobar se slomija. Odvuče se do kafe aparata, napravi kavu, stavi dvi kapi ladnoga mlika, možda i pljucne unutra, ne znan, te mi je donese na stol, a ja pun sebe, novin španjuleton proslavih svoju malu pobjedu. Napokon san odahnija. Sad je sve na svome mistu. Ali ne lezi vraže... Nisan još ni cukar usuja, kad me neko tapše po leđima. A u klinac! Okrenen se, kad iza mene stoji poznanik kojega nisan vidija već duže vrimena. Alo prika, di si, šta si, kako si i kako to sve skupa ide, jebi ga, on već kraj mene čeka svoju kavu. Konobar je i s njim odmirija snage, ali mu je ipak dosta brzo donija kavu. Jebeš moju usranu sriću, kad se svi nađu junačit na meni. Sad znan kako je Clintu sve ove godine... I tako ćakula vamo i ćakula tamo, on se meni požali kako je ful bez love. Pa dobro, nema tu ništa čudnoga. Više manje svi smo u istom klincu, ne triba o tome ni razbijat glavu. Jebi ga, skrpit ćemo se nekako. - Morat ću posudit negdi sto kuna na par dana - kaže on meni okolišajući -samo da plaću dobijen. Znaš, curinoj babi nije bilo dobro, pa san joj da lovu i sad san u klincu. Ne znan kako ću se izvuć. - Šta, imaš curu? - Pitan ja da skrenen sa teme. Jer kako to obično ide, pitat će me pare, pa ću mu dat zadnju kunu, pa mi neće vratit na vrime, pa ću ja morat posuđivat, pa ja neću vratit na vrime... i sve ode u ... - Ma iman. Skupa smo već dvi godine. Ne radi, pa joj svaki misec dajen po plaće, a ja se krpin kako stignen. - odgovori on. - A, živite skupa? - Pitan. - Ma ne živimo. Ona je u Osijeku. - odgovori. - ali imamo u planu nešto uradit po tom pitanju. Evo sad je i rodila ima dva miseca, pa znaš kako je... Triba jon i više love za maloga. Ja san kupija i kolica i robu i još iks pizdarija, a da smo skupa bar bi nekako lakše raspoređivali troškove. - O, posta si ćaća... čestitan. Sve najbolje! - Ma nisan, nije moje dite... - Kako sad nije tvoje... Pa reka si da ti je cura. - Neman pojma čije je... - I još ste skupa? - Pa jesmo... Šta ću kad je volin... Kod mene tupilo od nekuženja. Nekako pokušavan prominit temu, čisto onako da čoviku baš nije neugodno. - Ideš ikako kod nje gori? - Ma, nisan bija nikako... Malo mi je vanka ruke, a ni love neman. - Šta, onda ona dolazi vamo? - Nije ni ona bila tu... - Nalazite se negdi na po puta? - Pa i nismo baš.. E jebi ga sad.... - Di ste se upoznali? - Priko Fejsa. - Pa jesi li je uopće ikad i vidija? - Jesan, priko kompjutera. Gledan ga i nije mi više klinca jasno. Nije toliko ni blesav, ili bar nije bija prije, a nije ni mulac. Čovik sa trideset i kusur godina, pa da radi takve pizdarije. - Aj da mi to rezimiramo... Imaš curu koju si upozna priko Fejsa. Nikad se niste vidili, nikad niste bili skupa. Ona živi sedansto kilometara od tebe, u vezi ste dok se ona praši naokolo i rađa sam Bog zna čiju dicu, a ti joj šalješ lovu, kupuješ stvari,ličiš joj babu, uzdržavaš nju i dite, prazniš joj septičku, pleteš džempere, a ni luk ija, ni luk mirisa.... I onda kukaš da nemaš para. Pa, jesi li ti normalan... - A jebi ga, kad se volimo... - Pa za pola plaće ću te i ja volit, u pičku materinu... Posrknen ono malo kave šta mi je ostalo i ugasin cigaret. Dignen se, platin obe kave i pogledan konobara koji je isto čuja cilu priču. On slegnu ramenima, raširi ruke i glupo me pogleda... A i kako bi drukčije. Ne znan jesan li ja puka ili je cili ovi svit otiša u klinac. I onda mi, onako s neba, padne na pamet naslov onog crtanog "Tko je smjestio Zeki Rogeru". Vidin ja da ga je Zeki netko dobro smistija. Ne znan ko, ali sve mi se nešto pari da Zeko malo čudno hoda. |