Sve se opet srusilo.
Zapravo i nije tocno ovog trenutka nego 6.6. ali sam ja to tek sada shvatila..
Kraj skolske godine..
(Ne) odlazak na more..
Sve je na grozan nacin zavrsilo.

Skola. Mjesto koje mrzim zbog prevelikog pritiska kako bih nesto naucila. Zbog vecine ljudi koji su tu skolu pohadjali. Mi, buduci (vec na jesen) srednjoskolci, vise nismo dio toga. Osnovnjak smo prerasli, psihicki i fizicki osnazili i spremni smo ici dalje (vecina).. Kazu da smo spremni se s drugim profesorima svadjati i prepirati, drugim profesorima ici na zivce, s drugim se curama i deckima tuci po hodinku (ili trcati za njima).. Vecina nas je svjesna da je zapravo ovo katastrofa. Nitko nam ne garantira da cemo se SVI ponovno okupiti. Da cemo se svi smijati Davidovim biserima, da cemo se svi zabavljati Đazminom, da cemo se svi opet poljevati vodom po hodniku (to ja garant vise necu, al svejedno..).
Danas je vec kraj.
Samo ce sutra ljudi tek toga postati svjesni i sve ce biti formalnije.
Sluzbeno ce biti kraj.

U sedmom sam razredu jedva cekala da odem u srednju, nista mi nije pasalo u tom mucenistvu i.. Jednostavno sam imala takvo misljenje. O ponovnom pocetku. Tada se nekako nisam bas slagala s deckima, a bas ni s curama. Zapravo u obzir su dolazili samo odredjeni ljudi. A sada. Sada su (nasi) decki najbolji. Nema im ravnima. A tek curke. Svaka izrasla u pravog komada. Savrsen razred. Moglo bi se cak i reci da smo postali slozni. Jedino sto mi nece nedostajati je ona ucionica iz fizike i kemije. I nadam se da ce mi jedino ta odvojednost od moje generacije pomoci zaboraviti na neke ljude. Neke ljude koje zelim zaboraviti. Zelim ih zaboraviti, ali i sresti ih kad- kad na ulici. Ne ostati potpuni stranac. I don't want this to end.

Gotovo je.