.:|-:÷|÷:-|:.

Koliko prostranstava se može smestiti u tvoje oči? Belilo severa, tirkizne obale juga, neba kontinentalne Evrope. A meni je tesno. Prevelika sam za svoju kožu, mada o biegu i ne razmišljam. Pretvoriću se u sivu tačkicu, neku najmanju koju ne možeš da pronađeš u ogledalu.
Reci mi, koliko iznošenih, starih želja i tuđih dragih pogleda staje u ta dva plava dugmeta? Sitne tuge, žvaćemo ih jutrima uz kafu. Prevazilazimo ih svakog puta kada delimo sa nekim vrhove svojih prstiju...
Od kog komada beskonačnog vremena da napravim fotografiju koja će postati sadašnjost na tvom zidu? Istopljeni otisak detinjstva... trenutak preteškog mira u tuđem snegu. Ugrabila bih izlizane snove, iscedila ih u svoju omiljenu šolju i zalila njima suve zalogaje tog spokoja.
I u snu odlaziš, otvaraš prozor.

Jednom ću pronaći
svoj plavi dom;
smešten između crvenog brda
i mora.
Srešću tamo bledog dečaka
sa mesečinom u osmehu.
Na ramenima ću ga nositi,
klatiće svojim stopalima
što poznaju samo
puteve dobrih namera.
Ljubiću mu dlanove
širom otvorene.
Zvaću ga Zvezdan.

Sve su to ciklusi.
Slušala sam istu pesmu
Bryan Ferry-a i u zimu '47me.
Bila sam i pre.
Bilo je rata.
Uvek neko nekog ubija.
Hodala unatraške,
sudarala se sa mnoštvom budućnosti.
Ubijam ih jer je lako;
je se rasprše kao
mehurići od sapunice
usled mog trupkanja
olovnim nogama.
Ubijam ih zbog balansa.
Da ne dožive da postanu prošlosti.