petak, 19.05.2006.
Priča o početku neke ljubavi… Pt. 6
Neku svadju sam i posebno zapamtio. Bilo je bas emotivno, mislim da je pocelo posto sam ja nesto pogresno rekao… ili zbog toga sto nam je projekt iso sporo… sto znam. Meni su se u glavnom svi ovi razlozi cinili neuzemljeni, ali sta sam htio… radio sam sa njom, za dobro i lose… Povrh svega, sa neke strane, vjerovali ili ne, mi je bilo drago da se svadja samnom… 
To ipak znaci da nesto osjeca do mene (pozitivno ili negativno), sigurno je bolje, nego da ji bi bilo potpuno svejedno. Ne bi se ona svadjala sa mnom u tom slucaju. Zapravo, bilo mi je cak cudno, zasto ji toliko stoji da se svadja samnom? Dali su to opet neki njezini testi bog zna cega? Ili samo ispadi? Nitko nije perfektan, tko bi znao. Ovaj put, kad smo tako prolazili na temu nasih odnosa, pa moje ljubavi, me ujednom pita “zasto ji toga nisam prije rekao”… Sama od sebe. Nisam je ja ni jednom pitao dali me voli (kako bezvezno pitanje), nisam htio cuti odgovor, ne bi verovatno ni ona htijela biti pitana. Nisam ji ni jednom plakao u stilu “ej sta bi bilo, ako bil bilo drugcije..” I onda mi ona, pola u ljutnji pola u placu kaze zasto ji toga nisam prije rekao! Zasto ji nisam prije rekao da je volim? Ja ji kazem, da covjek postane svijestan koliko mu neko znaci tek kad pocne da ga gubi… Tako se je i zavrsila nasa svadja ovog dana… Sledeceg dana me je ona zvala… Zapravo sam dosta kasno primetio, nisam imao mobilnog pored sebe kad me je zvala. Zovem je nazad i pitam zasto me je zvala. I ona kaze: “Ma nista. Samo sam te htijela cuti…” Bas to mi je rekla. 
I recite mi sada, dali to kazes nekome kome hoces biti samo prijatelj?!? 
Dali stvarno hoce da me buni? Naravno da se mi srce topilo kad sam to cuo od nje… ali kako da se smirim s njom kad mi konstantno ubacuje neke zavodljive signale?
nothing but a heartache
Hits you when it’s too late,
hits you when you’re down
It’s a fools’ game,
nothing but a fool’s game
Standing in the cold rain,
feeling like a clown
It’s a heartache,
nothing but a heartache
Love him ’till your arms break,
then he’ll let you down
It ain’t right with love to share
When you find he doesn’t care for you
It ain’t wise to need someone
as much as I depended on you...
Njezina veza s novim deckom je u tom vremenu postala javna. Nisu njih dvoje bas pricali okoli, ali svi, cak manje dobri prijatelji su shvatili da su oni sada zajedno. Kad su neki drustveni izlasci, ja njih samo probavam izbjegavat… da jih ne vidim, kako se grle, kako se ljube… Ona, ak mene pitate, se nije bas trudila biti diskretna prema meni… osim toga da svome decku nije nista rekla o meni. Ali mekako smo uspjeli sakrit ovu moju ljubav… Mislim da vecina ljudi nije shvatila, mislili su da smo ipak samo dobri prijatelji, cak i njezin decko koji je jednom usao u kancelariju kad smo se nas dvoje svadjali o necemu (ne svadja se ona s nikome inace)… Bio je zbunjen, ali nismo mu nista rekli, hi hi… 
Zavrsili smo oni projekat zajedno, konacno. Nekako smo i imali manje razloga da se vidjamo… i zaista smo se manje vidjali. Nismo vise dosta pricali. Prakticno manje i manje. Izgleda da ji nije stalo mnogo vise do mene… svako moje malo zezanje u drustvu je shvatila kao neko uvrjedu a i meni je bilo sve manje do toga da probam rjesavat stvari sa njom. Dobro, ako sam stvarno napravio neko glupost, ali ako je nesto bez veze... samo sebe vrijedjam, kad ji dolazim nazad pa probam 'rijesavat'. Ukratko, imao sam osjecaj da je ona sasvim izgubila postovanje do mene... da, ponekad je njezin odnos vec licio na prezir... sta znam... uvijek pretiriva u toj ekspresiji svojih emocija... bar sa mnom. Nekad sam ji tako, bili smo na kavi... rekao to... da mi cesto djeluje kao da me prezira... A ona meni odgovori, da je mislila, da je ja preziram... Razpricali smo se onda... kao vec nekoliko vremena ne. Pricao sam ji kako sam se zaljubio u nju, kad smo zajedno napustali rad,
pa pricali o njenim problemima s decki...
“Pa kako,... pa ti si mi najvise od svih govorio tad, da moram jos probavat s njim... stvarno samo pocela vjerovat da sam mozda ja pogrijesila, samo zbog toga sam ja u ta cas to tako emotivno gledala... Ti si zapravo, protiv sebi radio tad!” to ji nikako nije bilo jasno... ma da ni meni... tada je bila tako nesretna, kako bih ju mogao iskoristit?
“Pa, nisam htio biti kao drugi...” 
samo to sam ji rekao.
Nekako je od tada situacija krenula na bolje. Ja sam prestao da se salim u drustvu sa njom, nekao sam se naviko. Nije nas odnos ni blizu sta je bio, nemamo intenzivnih kontakta ali duboki su jos uvijek isto. Mislim, kad joj treba da mi se isprica, kad je tuzna, ji jos uvijek nista ne smeta da me pozove na kavu... Samo ja neznam vise, sta jos osjecam prema njoj. Sve te duge, jake emocije... i sve uzalud... su me istrosile.
Da moram napravit rezime ove ljubavi... bio bi takav: Od pocetka naseg poznanstva sam ji samo htio biti prijatelj, pa sam to i postao... onda sam poceo osjecat nesto vise, ali nisam si to priznao. Nase veze su postajale blize i ja sam si konacno priznao da je volim. Sakrivao sam to pred drugima, jer nisam htio riskirat nasog prijateljstva... Sve dok emocije nisu postale prejake da bi jih mogao jos sakrivati. Jos uvijek nisam htio reskirat prijateljstva pa sam ji sve ispricao, prijateljski. Kasnije mi bilo zao da ji to kazem bez da bi uopce probao na njoj... pa sam poceo da ju palim pomalo. Uprkos prijateljstvu... Pobjede su bile redke. Zbog emotivne inferiornosti sam bio osudjen na poraz... Prestao sam to radit. Zavrsio sam u potpunoj resignaciji. Ne znam sta mi je ona poslije svega: prijateljica ili uvela ljubav? Sad cekam vrijeme da zacijeli rane.
THE END 
I jos nesto, kao p.s...
Sreo sam u to vrijeme nekog starog prijatelja, bili smo si bas bliski prijatelji, ja, on i ona, dok se nije preselio u neki drugi grad. Pita me za nju. Ja mu kazem, da neznam dosta o njoj, ne vidjamo se tako cesto, dodam. Zabrinut me pita dali se nesto desilo medju nama, neka svadja...
“kad god nju pitam o tebi, sta radis, kaze da nezna... i ti mi nikad ne kazes nista o njoj, kad se cujemo telefonom... dali si siguran, da je sve ok, medju vama?”
Ja nekako glumim sproscenost, ali ne mogu mu pogledat u oci kad kazem “jesam, jesam... sve je Ok, samo ne radimo vise toliko zajedno, pa se ne vidjamo tako cesto... plus u zadnji cas imamo mnogo posla...”
Neznam dali ga je to uvjerilo ali nije me ispitivao vise. Morao bi skuziti naravno, kad sam izbjegavao zajednickim izlazkom s njima dvojicom poslednjih par dana... ali bas nebi bilo isto kao nekada. Nista vise nije kao prije... (necu nastavit ovu pjesmu ;) Nakon par dana ga opet sretnem. Prica mi o njoj.
Kaze, “mnogo mi je pricala o tebi... stvarno te voli...” ... “i ti bi je morao voljeti!”, zavrsi svoj prijateljski savjet dok se ja pretvaram da mi je ovi komentar sasvim nevazan.
- 00:52 -
Komentari (21) - Isprintaj - #