<	rujan, 2004					>
P	U	S	Č	P	S	N
		1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Minimum dodira

utorak, 28.09.2004.

Hoces da me poslusas? Hocu da naucim to zbog cega sam te upoznala. Daj mi znanje zbog kog si usao u moj zivot. Ljudi se zato srecu, zar ne? Ili mi objasni zasto si tu...hajde, reci, imam prava da znam. Jer ja bih za tebe sve ucinila. Ja imam potrebu da za tebe sve ucinim. Da osetis da sam tu, da te u mislima podrzavam i postavljam se pod tebe kao zid na koji mozes da se oslonis. Sirim svoje tople misli oko tebe i grlim te njima. Dim mojih dobrih zelja neka ti osveti telo snagom. Jer ja zelim da budes siguran da sam tu. Reci mi da li je to tako dobro? Da li ti to osecas? Trazis od mene da napravim tezak emotivni proracun i dam ti gotov rezultat na poklon. Pazljivo upakovan u srebrnu hartiju. Da ti ga predam na ruke i gledam kako odmotavas tu brojku.Brojku koja treba da odredi idealno rastojanje medju nama. Broj kilometara puta i stanica. Broj dana koliko se ne trebamo videti. Broj ljudi koje o kojim ne treba da ti pricam. Duzinu niza dogadjaja kojih cu se samo ja secati. Kako da ti izmadjijam pravo rastojanje izmedju nas? Ono na kojem ce se svako od nas osetiti dobro i ususkano. Kad bacim pogled ka tebi, svaki metar medju nama mi deluje suvisno. Iscupala bih ih sve hodajuci ka tebi, pobacala po putu pored, neka trunu. Jer ja hocu da ti pridjem, veoma blizu. Da mogu da pruzim ruku ispred sebe i dodrinem te. A sad...pruzam dlanove a kroz prste mi klizi crni mrak. Zatvaram prozor, hladno je. Palim svecice po sobi. Bacaju jezicke svetla po sobi. Navlacim onaj crveni ogrtac i stresam se od zime. Brojim u mislima svetiljke kraj puta koje promicu pored tvog prozora. Ti dolazis...

četvrtak, 23.09.2004.

Malo promene Danas sam upoznala svoju buducu cimerku. Da Cimerku, sa kojom cu bar sledecih godinu dana deliti Stan. Dosla je da vidi sobu, grad, mene ... Useljava se sledece nedelje. I eto, u roku od par sati ulete mi nova osoba u zivot sa velikim potencijalom da ostavi trag u njemu. Ili bar secanja. A hajde probajte da se ne secate nekog s kim pijete kafu svaki dan i sudarate se na vratima kupatila. Ili se prekrstite kad vidite da je rucak u serpi po sedmi put ove nedelje crvene boje i sa ukusom paradajza. Ne mogu da ne misli o tome kako mi ljudi ulaze u zivot. I izlaze. A onda nestaju. A na njihovo mesto dolaze novi, i tako stalno. Jos kad sam se uselila ovde, jedan od Prolaznika mi je rekao kako su prijatelji "Potrosna roba". Ulozis u njih vreme, misli i trosis ih, i onda za par meseci ili godinu dana oni ti jave da su dobili Sjano Mesto za Praksu u nekoj Kini ili Spaniji i zovu te na oprostajnu zurku. To boli... Uglavnom, ovaj put nije rastanak, vec sastanak u pitanju. Nova cimerka je ko novi brak. Udje ti u kucu, napravi haos, unese svoj miris i ti je i dalje volis. Ne znam za nju, ali ja sam je posle prvih dva minuta razgovora zavolela. Zapravo, ja nju vec nekako poznajem. Samo sto je promenila mesto boravka, jezik i poreklo od kad sam je poslednji put videla. A da je ja pozovem i vidim da li je kod kuce ili sta? Uglavnom, ta devojka koju ja znam, i ova koju sam danas upoznala prilicno lice. I likom a i pricom. Nekako mi uzdisu na isti nacin, onako setno i blago uplaseno sa pogledom u daljinu...sta je?..da, ja primecujem takve stvari. Ti ne? Njoj je lakse jer je konacno videla gde ce se seliti sledece nedelje. A meni je lakse jer vidim ko se doseljava. I jos u citavoj toj prici igram moju omiljenu ulogu iskusne studentkinje koja novim mladim narastajima objasnjava gde je menza, kako se pravi raspored casova, gde se kupuju markice za ves. Ponosno sam joj pokazala znamenitosti naseg doma, nadaleko poznate. U znamenitosti spadaju Bar, Lift, praonica za ves i domar. I o tome bi moglo satima da se prica...ali ko To (zivot u studentskom domu) nije proziveo ne moze da zna zasto studenti ponosno pokazuju svoj dom. Mozda zato sto zive u njemu godinama a on se jos stoji iznad zemlje..da, izmedju ostalog. Dakle u Stan sledece nedelje zvanicno ulazi Studentkinja Kineskog, masala, nek nam je sa srecom. Kroz ovu kucu (uf..sto to dobro zvuci, mada je u pitanju sprckanih 32qm) je prosao i Japanski i Arapski (i njegovi dijalekti) i Srpski (koj vala ne izlazi skoro)...sad nam samo fale Kinezi. Vec vidim iscrtane cudne znake po tapetama, male kineske figurice po prozorima i miris kineske hrane. Jao da..sad sam se setila..pa nama sledi u ujedinjavanje kuhinja. Nasu kuhinju zovem "United kuhinje of the world"! Da, bas tako. Prvo sam ja pre cetiri godine popunila regale sa Vegetom, Alevom paprikom, Persunom, Hajduckom travicom, Majcinom dusicom, lipom. Onda je dosla moja arapkinja i u orman ubacila neverovatnu kolicinu crvenkastih i zutih zacina u prahu. Teglice pune arapske kafe, ratluka, lovorovog lista, karija. I neke arapske lipe, majcine dusice i ostalu belu magiju. Onda je ona otisla i dosla njena rodjaka vukuci za sobom normalno kesice pune suvih maslina, zelenih praskova, praha za sok... Hmmm...sta donose Nemci kad ti se usele u kuhinju? Vidim ja da sledi jedno popodne kad ce sve iz ormana da leti napolje i onda da se sortira. Po kontinetima recimo...prahovi iz azije, afrike, sa Cukarice...ili po bojama. Zelene stvari na prvu policu, zuti prahovi na drugu...Mozemo lepo da podelimo i na stvari za koje znamo kako se zovu i cemu sluze i ostalo. Samo sto onda ostalo zavrsi u djubretu...A sta bi ti radio/la sa pola kile sitno mlevenog zelenog praha koji mirise na brasno sa velikom verovatnocom da potice negde iz Sahare recimo? Uglavnom, svidja mi se kombinacija stanara za sobu 506 koju je napravila tamo neka pametna teta u centrali. Stvarno mi se svidja...

petak, 17.09.2004.

Pade mi napamet Sad sam se setila! Bio je to prvi dan u obdanistu.Moja treca godina zivota. Ne secam se sta sam imala obuceno, ni koga sam sve srela. Ali se secam jedne slike..vrlo vrlo bistro. Deca su se igrala zmurke. Prisla sam jednoj maloj crnokosoj i pitala da li i ja mogu da se igram. Kad je se sad setim vidim ispred sebe krupnu crnu ostrokondju, koja stoji ispred mene sa rukama na bokovima, odmerava me strogo od glave do pete, zagleda mi se u lice i kaze :"Ne. Ne mozes da se igras sa nama. Nemas crne lakovane cipelice." Tog dana se nisam igrala zmurke.Sedela sam u cosku i tugovala. Bas sam patila. To je bila detinja, duboka patnja. Ona koja tu udje pod kozu. A nisam se pobunila, zasto???NIje mi jasno. Trebalo je da se bunim! I nije mi ni palo na pamet da cu dvadeset godina kasnije sedeti u svojoj sobi i misliti. "Ne mozes da se igras sa njima jer oni bolje pricaju nemacki, a ti si samo stranac", "Ne mozes da se igras sa njima jer oni imaju vise para od tebe, a ti si samo student", "Ne mozes da se igras sa njima jer se oni bolje sale od tebe.." Sad se ja borim protiv te male crnokose svaki put kad zelim da se prikljucim nekom drustvu. Jer znam da sam ljudima jednako draga kao i bilo koja druga nova u drustvu. I da oni nemaju nista protiv da budem sa njima. I da gubim gomilu prijatelja zbog tih svojih blokada. I gomilu prilika za dobre razgovore. I onda cujem njen glas. Pa joj kazem "O!Zdravo, pa ti si jos tu!" Ponekad uspem da joj okrenem ledja i odem. A nekad me pokopa to sto nemam "crne lakovane cipelice" i sto me ona jos uvek potseca na to.

Zabranjeno stajanje u mestu Danas sam posebno lenja. Razlvlacenje po krevetu do devet, zatim 3 epizode Sex an the city, pregledanje poste, razlgedanje starih fotografija. Za sad uspevam da preguram dan bez vece grize savesti. Cisto efekta radi stoji mi na krevetu pored mene otvorena fascikla sa skriptama iz kojih ucim za ispit. Ali strane se nesto slabo okrecu. Mozda me nocas stigne osecaj da nista korisno nisam uradila pa krenem da ucim. Ali to je samo jedno malo, malecno mozda. Juce sam zavrsila dan sa sjajnim osecajem. Opet sam nesto naucila. Vratila sam se kuci prilicno rano, negde oko 4 ujutru. Zapravo pustila sam da me lift podigne iz Bara u podrumu do mog petog sprata po ko zna koji put blagosloveci studentski dom i nacin zivota u njemu. Tu sam vec tri godine, i na mom sadasnjem ugovoru stoji rok 30.09.2005. To mi puno znaci..jos godinu dana u mom privatnom malom 16 qm raju. Mnogo sam se bre dobro ugnezdila ovde, nista mi ne fali. Nema niceg u sobi sto nije po mom ukusu. Ima nesto u tome kad kazu da je nas stan nase "prosireno" telo. Udjite u stan nekome ako zelite da ga osetite. I ne, taj osecaj ne vara. Osobe u cijim stanovima nisam mogla dugo da se zadrzavam su brzo nestali iz mog zivota. Situacija u mojoj sobi je uvek onakva kakva i u mojoj dusi. Sredjena, cista, provetrena...nazalost cesto i haoticna, zagusljiva. Sinoc sam ponovo naucila, po ko zna koji put da ono sto mi se desava zavisi iskljucivo od tri stvari. Bozije volje, mog raspolozenja i mojih hormona. Da li sam ocekivala da mi se nesto lepo desi dok sam sedela sama u sobi sa kompijuterom? O da...a da li je to imalo smisla? Naravno da ne. I sta je to mene kocilo da odem dole u Bar kad znam da je tamo gomila pijanih prijatnih ljudi koji su se spustili da popiju "po jedno"? Znam sta me je kocilo. Moja glupost. I ona misao ..uf, neda mi se da se sad spremam, ma ko zna koliko je dole dosadno, ma nije to drustvo za mene. Glupaca. Svako ima neko svoje zivotno prokletstvo. Nisam se bavila suvise tudjim ali znam definitivno koje je moje. Strah da cu vecito biti odbijena u drustvu. "Trinaesto prase" sindrom. Da...I sad bas razmisljam o tome odakle mi to. Nisu me nesto primetno vredjali u drustvu u zivotu. U pricnipu su me uvek prihvatali, ponekad ne suvise odusevljeno. Par puta sam uspela da postanem i Clan drustva. Ponekad sam bivala zaboravljena. No to smo svi. Ljudi nam udju u zivot, ostave neki trag, naucimo ponesto i onda odu. Kad neko ostane duze, to samo znaci da treba puuuuno toga da naucimo od njega. Ili mozda on od nas.