AnaM nešto novo nešto staro

Primećuje se da su ljudi postali jako nervozni, nije mi jasno zašto. Život je tako lepršavo lep.

Jutros naidjoše kola koja skupljaju smeće baš u trenutku kad sam htela da zavljačim kesu u kontajner. Da se ljudi ne muče, ja ubacih direktno u kamion. Umesto da mi zahvali, onaj se izdra na mene
-Smeće se baca pozadi, a ne u kabinu.
Prostak.
Krenem ja po kola. Ona puna snega. Lepo ih očistim, nasmešim se komšiji , kad se on izvika na mena
- Što si bacila sneg na moj auto??
Svašta, po njegovom sam trebala sneg da stavim u svoj prtljažnik.
Izadjem na ulicu, vidim na autobuskoj stanici gomila sveta. Znam da je teško čekati bus i gledati kako kola samo prolaze. Da ih ne izazivam, ja dam pun gas, samo da što pre prodjem stanicu. Počeše da urlaju
- Ko ti dade volan?? Isprska me od glave do pete. Vucibatino...
Nezahvalnici, kao da sam ja kriva što je na svakoj stanici jezero.
Stigla sam gde sam pošla i za divno čudo lepo se uparkirala na jedno očišćeno mesto. Izlete čovek sa lopatom. Da mi je znati šta sam njemu uradila.
- Dva sata čistim mesto, a ti se ufurala, bezobraznice jedna. Lepo te je majka vaspitala.
Uhvati me neki strah. Da nije neka epidemija kad su svi tako nervozni.