Nije da sam previše sretan. Ta, zbog čega bih bio? Nije da sam previše tužan. Ni za tugu nemam razloga. Imam razloga samo za jedan balans. I tako je dobro. Ne, ne... nije to neka new-ageovska doktrina o ravnoteži i jedinstvu... Ne. Ovakav je smisao:

Dovoljno radostan da imam volju za životom.
Dovoljno tužan da ostanem u stvarnosti.

Život mi je trenutno u velikoj žurbi. Toliko stvari me zbunjuje, toliko stvari me iznova ruši. A ja padam... i padam. I često nemam snage da ustanem. Ali se onda pojave drugi ljudi koji me podižu. I to je valjda Njegova zamisao. Vjerujem da samo trebam više vjerovati.

Zivot mi je odnedavna mnogo ljepši. Nadrastao sam emotivno sve svoje uspone i padove za zelenookom. Nje skoro više nema. Ona ima dečka, a tako je valjda i bolje. To je bilo ponovno oslobođenje. Neko čudno, doduše. Oslobođenje koje je došlo neprimjetno...

Je li to zato što ju je princeza zasjenila?

Ili zato što sam opet slab?...

Ili opet glumim heroja?...

Nikako da se naučim pameti...

Prošlo je fakat puno vremena (rekao bih možda točno mjesec dana) od zadnjeg posta. Je li to zato što mi se ništa nije događalo? Je li to zato što sam bio ugašen? Je li zbog nedostatka vremena?


Što se događalo sa mnom u tih mjesec dana, ja vam reći neću.


Previše ružnog i previše lijepog.

Previše suza i previše smijeha.

Previše radosti i previše žalosti.

Previše vremena i previše žurbe.

Previše razuma i previše bezumlja.

Previše ljubavi i previše mržnje.

Previše strahova i previše hrabrosti.

Previše odlazaka i previše dolazaka.

Previše patnika i previše sretnika.

Previše građevina i previše ruševina.

I samo jedna princeza.