Plodovi zemlje i pera http://blog.dnevnik.hr/lebov

utorak, 19.11.2013.

Tip iz podruma(1)

Tip je došao predati oglas, i onako usput rekao: A zašto ne pišete o tipu koji živi u podrumu naše zgrade? Na žalost, bio sam jedini u kancelariji u tom trenutku pa sam, čisto pristojnosti radi, pitao o čemu se radi i doznao da tip živi u podrumu zgrade, ali ne u ostavi, već na hodniku. Raširio je dolje dekicu, pa stanari ne mogu do svojih prostorija, a gadno je i to što tamo nema wc-a, a i tip je pomalo lud pa ga se svi boje.

Zaboravio bih tu priču da me urednica nije podsjetila, i to u subotu, kada službe ne rade, a i mi novinari subotu smatramo više dežurstvom nego pravim radnim danom. Subotom radi samo dno dna, sportska redakcija.

Nisam pogodio zgradu iz prve, jer mi je tajnica dala krivu adresu, pa sam prilično začudio ženu koju sam vidio da sjedi na balkonu, pa je pitao za tipa koji živi u podrumu njihove zgrade, iako njihova zgrada, rekla mi je, nema podrum.

Čim sam stigao na pravu adresu, spustio sam se u podrum. I doista, tamo je na dekici ležao neki tip, 40-ak godina, normalne visine, težine i pogleda. Taman se probudio, bilo je kasno jutro.

Prišao sam mu i rekao:
- Kako ste?
- Pa, nije loše.
- Jel vam dobro tu?
- Onako.
- A zašto živite u podrumu?
I tu je krenulo...
- Zato što su mi tako rekli.
- Tko vam je rekao?
- Bijela crkva.

Kraća šutnja.

- A jel vas mogu slikat?
- Zašto?
- Za novine. Da vam pomognem. Možda biste mogli živjeti na nekom ljepšem mjestu.
- Rado, ali ne smijem. Rekli su mi iz bijele crkve da se ne smijem slikat. Mene prate. I vama bi moglo biti loše ako biste pisali. Ne vole da se piše.
- Okej - rekao sam.

Kraj glave mu je ležala napola pojedena kupovna posuda sa svježim sirom. Bila je tu i plastična boca Švepsa, cigarete, češalj i još neke kućne potrepštine. Daljnji razgovor ne bi nas daleko doveo, samo bih izgubio vrijeme.
Odmah pored vrata pisalo je tko je predstavnik stanara. Živjela je na prvom katu. Pozvonio sam, a otvorila mi je starija gospođa obučena u ogrtač, s ručnikom omotanim oko glave.
- Dobar dan. Ja sam novinar. Pišem o tipu koji živi u podrumu.
- Oh, slobodno uđite, sjednite tu na kauč. Sad ću ja, samo da se istuširam do kraja. Hoćete kavu?
- Ne treba, hvala.
- Nešto drugo?
- Može čaša mineralne.
- Nemam mineralne, hoćete sok?
- Može i čaša vode.
- Donijet ću sok.

Pet minuta kasnije, sjela je nasuprot mene i kazala kako su stanodavci tipa izbacili iz stana prije oko tjedan dana, a on je nastavio živjeti u podrumu, što je velik problem stanarima zgrade. Ona se osobno obratila poduzeću koje održava zgradu i policiji, ali otkantali su je govoreći da to nije njihov problem. Ona sada ne zna što bi, ali rado će mi dati telefonski broj najmodavca. Nakon što sam ga zapisao, kazala je: Oprostite, a tko ste vi?
- Novinar, rekao sam vam.
- Novinar... NOVINAR?! Isusemojbože dragi, nemojte ni slučajno pisati o ovome, nemojte spominjati moje ime, pa šta će on meni napravit, pa jel vi znate da on dolje drži pušku...
- Sumnjam da on čita novine, gospođo... Pušku?!
- Nemojte, nisam vas trebala ni pustiti, ja ću vas tužiti ako bilo što napišete, ja sam samo predstavnica stanara, nemam nikakve ovlasti...
- Okej, gospođo, ali kakvu pušku?
- Šta ja znam kakvu, ali vidjela sam je.

Izišao sam iz zgrade i čekao da tip izađe, što je i učinio 15-ak minuta kasnije. Bilo me malo prpa da se ne vrati, ali spustio sam se u podrum i fotkao njegov krevet.

Vratio sam se u kancelariju i nazvao bivšeg mu stanodavca.
- Dobar dan, zovem jer vaš bivši stanoprimac živi u podrumu.
- Živi, da, on je lud. Nije nam mjesecima platio najamninu pa smo ga izbacili. Pokušali smo lijepo, ali on nas pred kraj nije ni puštao u stan, samo bi provirio kroz vrata i gledao nas tim luđačkim pogledom. On više nije svoj. Čekali samo jednom da izađe da smo unajmili bravara, pomijenili brave i izbacili mu stvari na hodnik. On ih je samo pokupio i nastavio živjeti u podrumu. Ja ne znam kako to riješiti, ja sam sad već luđa od njega. Već sam mjesec dana na normabelima. Ne možemo ni iznajmiti stan kad je on tamo dolje, bojim se da ne naudi novim podstanarima. Bruka nas je pred susjedima, mi smo živjeli u toj kući prije nego što smo se preselili ovdje. To je velika sramota, zvali smo policiju, nitko ništa, kažu da prvo mora učiniti nekome nešto da bi oni mogli intervenirati, pa jel to normalno? Ubit će nekog, a onda će bit prekasno... Ne mogu ja o tome pričat, ne želim razgovarati o tome, nemojte mi više dosađivati, nemojte pisati o tome, evo vam mog muža...

(nastavak slijedi)

19.11.2013. u 21:44 • 3 KomentaraPrint#^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

  studeni, 2013 >
P U S Č P S N
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30  

Veljača 2016 (1)
Listopad 2014 (3)
Prosinac 2013 (1)
Studeni 2013 (4)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Disclaimer

Sve što piše na ovom blogu pretočena je mašta autora. Sličnosti sa stvarnim osobama i događajima potpuno su slučajne, odnosno posljedica mašte čitatelja.

Linkovi

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se